Film | Muzika

Televizija koju je inspirisala klasika: Od Edipa do Kreona i do Voltera Vajta i Dona Drejpera

Sofokle - Antigona

Dok smo s nestrpljenjem čekali zadnju sezonu serije Čista hemija (Breaking Bad), pre svega, interesovalo nas je šta će se dogoditi s Volterom Vajtom, junakom koji je postao negativac; od ljubaznog učitelja hemije koji je počeo da kuva metamfetamin ─ kako bi mogao sebi da priušti lečenje ─ postao je preprodavac droge koji gubi kontrolu nad sobom. Možda će čak morati da se otarasi svog pomoćnika i učenika Džesija (takođe i svog zeta, policajca koji mu je na tragu). Drama o porodičnoj krizi, opasnom precenjivanju sopstvenih sposobnosti, ubistvu, osveti i namerama očeva koji pokušavaju da ubiju svoje sinove (i obratno) zvuči kao savremena televizija ─ što i jeste. Takođe zvuči i kao spletka iz istorije antičkog Rima, a zapravo se iste priče pojavljuju i u 5. veku pre n. e., u grčkim tragedijama Eshila i Sofokla.

Pikaso je rekao: „Loši umetnici kopiraju, dobri kradu“. Slično važi i za televizijske pisce. Nije ništa novo, ako neko ukrade priču ili inspiraciju za junaka. Naime, Šekspir je većinu svojih priča „pozajmio“ iz klasičnih izvora. Ukoliko raščlanimo zbivanja u pričama koje gledamo, čitamo, pišemo i govorimo danas, možemo se složiti da postoji ograničen broj klasičnih dela koji su uzor većini literarnih i dramskih dela. Prepoznavanje klasičnih elemenata koji se pojavljuju u najboljim dramama danas nije isključivo vežba koja će vas pretvoriti u zvezdu sledeće koktel zabave. Štaviše, važnije je da čovek shvati da smo se, u suštini, vrlo malo promenili u proteklih nekoliko milenijuma; od antičkog Edipa, Kreona i Antigone do savremenih blistavih protagonista digitalnog doba: Voltera Vajta, Tonija Soprana i Dona Drejpera.

Šta Džon Stjuart duguje Juvenalu (satira i humoristička serija)

Sjajni Krejmer, u jednoj od epizoda Sajnfelda, uhvati Džerija s kutijcom ženskih brijača „Žilet“ i očita mu bukvicu što je obrijao grudi. Dobrih 1900 godina pre te epizode, rimski pisac Juvenal započeo je trend šala koje opisuju neobične frizure i naduvene muškarce koji se briju po celom telu (uključujući i te vraške dlake na zadnjici).

Savremena komedija i drama duguju sve klasičnoj Grčkoj i Rimu. Doktor Sara Niks, stručnjak na području literature 1. veka, piše da, kako satirična komedija u stilu emisija Dejli šou (The Daily Show), Kolbert report (The Colbert Report) i Satrdej najt lajv (Saturday Night Live), tako i komedija situacije izviru iz antike. Ako biste čuli za emisiju u kojoj strogi otac razgovara sa svojim buntovnim sinom, dok pametni sluga drži sve pod kontrolom u pozadini, s pravom biste pomislili na seriju Princ iz Bel-Era; možete čak i pomisliti na serije Gospodin Belveder i Crna Guja. U stvari, ove serije bile bi u potpunoj harmoniji i s Plautovim Blizancima, Terencijevom komedijom Braća, ili bilo kojom drugom rimskom komedijom iz vremena 100─200 pre n. e. Plaut i Terencije majstori su komedije situacije koja sadrži šaljivu porodičnu dinamiku i odnose, gde se smeh i priča temelje na nesporazumima, pobrkanom identitetu i buntovničkom ponašanju. Međutim, takođe su Plaut i Terencije učili od svojih grčkih prethodnika, kao što je, na primer, Menandar, koji je prvi uveo stereotipne likove kakvi su staromodni otac, problematična tašta (Meri u Svi vole Rejmonda) i prefrigani sluga (Belvedere).

Porodica Soprano

Dok su se humorističke serije razvile iz Plauta, današnje najbolje satire potomke su Juvenala. Satire su tematske i zabavne samo onima koji poznaju njihov kontekst, trendove (brijanje tela) i pojedince koje ismeva. Juvenalov humor bio je pun savremene politike omalovažavanja ljudi koji su sebe smatrali bogatima, lepima, uticajnima i veličanstvenima ─ čačkao je njihov naduvani ego.

Porodica Soprano kao antička tragedija osvete

Produkcije 21. veka su, baš kao i njihove renesansne prethodnice, na račun svojih klasičnih adaptacija izložene većoj kritičkoj pažnji. Sopranovi su zbog svoje kompleksnosti i sadržaja postali univerzitetski predmet. Serija je mnogo više od zabave ─ prodire u srž toga šta znači biti čovek, a ujedno predstavlja groteskne nemani u obliku čoveka. To je, verovatno, najočiglednije u Liviji, majci Tonija Soprana (koja ima klasično antičko rimsko ime; za svaki slučaj, ako vam je promakla relacija). Livija vodi porodični matrijarhat, pretvara se da zavisi od svog sina Tonija, a zapravo mu planira ubistvo, kako bi na njegovo mesto stavila strica Džuniora. Sara Niks ne vidi Liviju kao kopiju specifičnog istorijskog ili dramskog lika, već kao zbir dve najuplivnije žene antičkog Rima: žene Gaja Avgusta Oktavijana, Livije, i majke cara Neorna, Agripine. Obe su izabrale kraljeve, kovale ili izvele ubistva i vukle konce iz pozadine. Agripina je ubijala kako bi na presto došao njen sin. Slično je i s Tonijem; lik koji izgleda kao plišani meda ili proždrljivi grizli, i ujedno podseća na Herkula iz Euripidovih igara iz 5. veka pre n. e. i na dvoličnog boga početaka i kraja svih stvari, Janusa.

Breaking Bad

Od Antigone do serije Čista hemija

Istoričar, Antoni Grafton, našao je kod Homera korene serije Doušnici (The Wire): „Pomislite na Ilijadu, kada su komandanti izdali svoje vojnike… Aristeia je prisutna kod mnogo likova (u epovima: najblistaviji momenti heroja koji su u žaru borbe dostizali svoj vrhunac), samo da bi ih ubili i na kraju lažno sahranili. Ne znam kako su na to mislili stvaraoci; naime, uzorci su upravo toliko klasični, kao što su detalji i prostori savremeni. “

U Volteru Vajtu, antijunaku serije Čista hemija, Antoni Grafton vidi imitaciju Kreona, lika iz Sofoklovog Kralja Edipa. „Ono što me najviše iznenađuje, je uloga sudbine i transformacije Voltera. Sličan je Kreonu iz Antigone, i izgleda da će završiti na veoma sličan način“. Ljubazni, nežni i pažljivi Kreon, u Kralju Edipu, pretvara se u nasilnog dželata, u Antigoni, koji ubrzo zažali zbog svoje odluke da sahrani živu Antigonu jer to posledično dovodi do samoubistva njegovog sina i izumiranja svega za šta se borio. Dakle, neka se Volter Vajt čuva svoje oholosti i kobnih grešaka.

Rimska maska

Kako su stvari ostale iste

Od antičke Grčke do današnjih dana, uvek su nas pogađale priče o ljubavi, ljubomori, osveti, gubitku, porodičnim krizama, buntovništvu, dok smo se smejali nesporazumima, porodičnoj dinamici i onima koji misle da su neko i nešto. Ljudi su se zaljubljivali, osećali bes ljubomore i neuzvraćene ljubavi, plakali zbog gubitka voljene osobe, bunili se protiv roditeljske kontrole i maštali (ipak, nadamo se, da nisu i izveli) o smrtnoj osveti, bar od vremena atinske imperije. Na isti način, ismevali smo stidljivo brijanje tela, čudne frizure, lažne političare i naduvano društvo iz vremena Eshila i Juvenala, Šekspira i Molijera, pa sve do Princa iz Bel-Era i Kolbertovog izveštaja. Ljudi su se neznatno promenili. Ono što se promenilo, jesu izgled osnovnih ljudskih osobina i tehnologija zabave. Od gledanja usiljenih ljudi u maskama koji recituju te priče kao predstave, do gledanja hiperrealizma na ravnim ekranima. Ipak, osnovne komponente ostaju iste već hiljadama godina. Sredstvo osvete napredovalo je s noža na pištolj, dok je oštrica satire ostala ista; čak i razlozi za osvetu (ljubav, ljubomora, kontrola) ostaju nepromenjeni.

Dok uživamo u gledanju serija i emisija, mi učestvujemo u drevnoj tradiciji koja je upadljivo slična onome što su naši preci pričali i čitali dok su sedeli na kamenim stepenicama amfiteatra i dok im je morski povetarac blago pomerao tunike.


Izvor: Esquire | Prevela: Nina Gugleta

Povezane Vesti:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.