Kultura | Umetnost

Stvari koje su Endija Vorhola učinile ultimativnim umetnikom!

Raznobojne slike Merlin Monro i Elizabet Tejlor pretvorile su zidove u fotokopir mašine. Bili smo svedoci Campbell Soup konzervi i lika Mao Ce Tunga koji u visoko kontrasnim nijansama gleda u nas sa osmehom Mona Lize. A onda, ta zlatna perika. Zagrebite po bilo kojoj površini Endija Vorhola (Andy Warhol) i otkrićete mnogo više.

Deo čitave mistike oko Endija Vorhola jeste sam Vorhol. Što dublje istražujete više saznajete i učite. Što više učite manje razumete. Sledeći primeri dodatno zamagljuju granicu između života i umetnosti Endija Vorhola.

10. Sve je čuvao za slučaj da se iz toga izrodi umetnost

Endi Vorhol - Kembel supa

Skladište iz filma “Građanin Kejn” nije ništa u poređenju sa Vorholom, koji je čuvao sve i svašta što je prolazilo kroz njegov atelje. Govorimo o isečcima iz novina, umetničkim zalihama i materijalu, posterima, audio kasetama, fotografijama, knjigama i časopisima, dekorativnim predmetima i naravno, perikama.

Procenjuje se da Vorholov muzej broji oko 2 500 kubnih metara ovog raznolikog materijala. Prema proceni muzeja postoji više od 500 000 predemeta, od čega samo audio kaseta ima oko 4 000. U muzeju se može naći i više od 600 “vremenskih kapsula” koje je Vorho počeo da pravi još 1974. U ovim mini arhivama možemo naći foto trake, pisma, pozivnice i dr. Ukoliko biste detaljno popisivali po 100 predmeta na dan bilo bi vam potrebno 13 godina za katalogizaciju svakog predmeta.

9. Serija “Čačkač nosa”

Endi Vorhol - Čačkač nosa

Vorhol je skretao pažnju od samog početka, čak i u svojim studentskim danima. Još kao student je bio svestan značaja “muvanja” i komešanja među ljudima. Ponekad je izgledalo da se muva sa njima čisto radi samog muvanja. Tokom svoje završne godine na Institutu za tehnologiju Karnegi napravio je sliku pod nazivom “Žena mi je dala lice ali mogu čačkati svoj nos”, koju je poslao na selekciju za izložbu.

Preimenovana u “Ne čačkaj me”, slika je skrenula na sebe veliku pažnju kao deo studentske izložbe sledeće godine. Zajedno sa njegovim kasnijim radovima Vorhol je napravio seriju pod nazivom “Čačkači nosa”.

8. Mamin sin

Endi Vorhol sa majkom

Vorholova porodica se slaže da je najuticajnija ličnost tokom njegovog ranog života bila njegova majka, Julija Zavacki (Julia Zavacky) koja je 1921. emigrirala iz Čehoslovačke u Ameriku zahvaljući svome mužu, Ondreju Vorholu (Ondrej Warhola). Kao deo njene porodične tradicije, Julija je upoznala svoja tri sina sa umetnošću, uključujući muziku, ples i grafičke discipline.

U svojoj šestoj godini Endi je dobio horeju, retku bolest nervnog sistema zbog koje je u krevetu proveo nekoliko meseci. To je bio period kada mu je majka dala njegove prve časove crtanja. Braća su dodatno podstakla njegovu umetničku i pop crtu sa stripovima i holivudskim fotografijama.

Kada mu je bilo devet majka mu je dala njegov prvi fotoaparat. Postao je fasciniran fotografijom sedeći mračnoj komori u podrumu svoje kuće. Kada se prvi put probio na njujoršku umetničku scenu angažovao je Juliju da obezbedi pravopis za nekoliko njegovih projekata, uvek je potpisujući kao “Majku Endija Vorhola”.

7. Njegovi filmski ogledi

Endi Vorholovi snimci

Filmovi imaju znatan udeo u opusu Endija Vorhola. 1963. je snimio film “Sleep”, snimajući Džona Điorna (John Giorno) kaka spava duže od 5 sati. Zatim “Empire” u kojem 8 sati kontinuiranio prikazuje njujorški oblakoder u slow motion-u. Neki vid komercijalnog uspeha je dostigao sa filmom “Chelsea Girls” iz 1966.

Manje poznati jesu njegovi filmski portreti koje je počeo snimati 1964., celuloidni ekvivalenti portretima na platnu. Snimio je više od 400 projekata, uglavnom hvatajući sve i svašta, kao i svakoga ko mu se našao u okruženju. Većina tih licu su anonimna, ali neki od boljih projekata uključuju: Boba Dilana iz dugokosih dana, Salvadora Dalija sa čuvenim brkovima i Lu Rida, u hipi i kul izdanju, kao i uvek.

6. Omoti za ploče

Velvet Underground & Nico

Dva cover-a za ploče, dizajnirana od strane Endija Vorhola, veoma su poznata po svojoj jednostavnosti i ozloglašena zbog veštine trika. Debi album grupe Velvet Underground & Nico iz 1967. sa bananom i Sticky Fingers od Rolling Stones-a sa rajsferšlusom.

Njegovi najraniji projekti dizajniranja omota za ploče datiraju još iz 50-ih. Vorholova karakteristična tehnika “linije koja nestaje” osvojila je oglašivače i urednike časopisa.

5. Rok zvezda

Velvet Andergraund i Endi Vorhol

Prema rečima Pola Moriseja (Paul Morrissey), Vorholovog saradnika, Endi je postao rok menadžer kada mu se obratio jedan brodvejski producent. Naime, pozorišni impresario je nameravao da otvori klub u napuštenom avionskom hangaru u Kvinsu i želeo je da u projekat bude uključen neki poznati umetnik. Morisej je predložio da oni nastupaju kao bend, tako da je Vorho otišao u kupovinu. Uhvatio  je Lu Rida i kompaniju na svirci u kafeu Bizarre i upisao se kao njihov menadžer krajem 1965. Jedna stvar je vodila drugoj, uključujući i raspadu kluba, ali ono što je definitivno nastalo iz cele priče jeste poznati omot za ploču sa bananom.

4. Njegov rad sa ugroženim vrstama

Endi Vorhol - Ugrožene vrste

1983. Vorhol je napravio fenomenalnu seriju od 10 “ekranskih otisaka” sa subjektima koje svet umetnosti teško da bi očekivao: afrički slon, rogati ovan, ćelavi orao, crni nosorog, Grevi zebra, orangutan, džinovska panda, Pine Barrens žaba, sibirski tigar i srebrnotačkasti leptir iz San Franciska. Nakon razmatranja pitanja ugroženih vrsti sa Ronaldom i Frejdom Feldman Vorhol je prihvatio njihovu proviziju za ovaj projekat.

3. Femkanje, gluma nedostižnog

Endi Vorhol

Koliko god da je Vorhol bio dostupan, davanje intervjua mu je teško padalo. Praktično je bio Bob Dilan grafičke umetnosti. Odavao je utisak momka koji je hipi, kul i nedostižan. Delovalo je kao da voli pažnju koja mu se ukazuje, ali je takođe i svesno izbegavao da bude shvaćen.

U intervjuu za magazin Kavalir 1966. Vohol je na pitanje da li bi njegova umetnost za njega imala ikakvu vrednost da je on sam nije napravio jednostavno odgovorio: “Oh, ne znam.” Na pitanje da li slika da bi zadovoljio sebe, odgovorio je: “Daje mi mogućnost da se zanimam sa nečim.”

Kada je bio upitan za mišljenje u vezu rvačkog meča Vorhol je ponudio malo više od nejasne fraze “Ostao sam bez reči”, i izjavio: “Veoma sam uzbuđen. Ne znam šta bih rekao. Najbolji meč koji sam u životu gledao”, ostavljajući gledaoce u čudu da se uopšte potrudio i da pogleda meč.

Evo još jedne izjave iz 1981. tokom intervjua za BBC:

Edvard Smit: Da li biste želeli da vidite vaše slike okačene na što više zidova?

Endi Vorhol: Uh, ne. Volim kada su u ormaru.

Na kraju, može se reći da većina ovih intervjua zapravo više otkriva o ispitivaču nego o ispitaniku. Uglavnom prikazuju koliko su zapravo neki intervjui loši.

2. Davana mu je zasluga i za stvari koje nije uradio

Endi Vorhol

Osim toga što je jedan od najfotografisanijih i najobjavljivanih umetnika 20-og veka, takođe je i jedan od najčešće citiranih. Većina njegovih citata potiču iz njegove knjige “Filozofija Endija Vorhola  (From A to B and Back Again)“. Šteta je samo što on nije taj koji ju je napisao. Celokupni projekat je delo Vorholove sekretarice Pat Hackett i urednika časpopisa Bob Colacello-a, koji je nadgledao čitav projekat. Ona je izradila knjigu sakupljajući različite intervjue koje je imala sa Endijem, kao i intervjue sa Colacello-m i Vorholovom saradnicom Brigid Berlin.

Realnost je jako pogodina Colacello-a kada su mediji počeli da veličaju umetnika kao autora ove knjige. Colacello smatra da je bio deo jedne velike laži koja mu je opljačkala ego od bilo kakve nade za priznanjem. “Pat Hackett se verovatno osećala još pokradenijom, obzirom da je devet poglavlja bilo njeno, a četiri su uglavnom bila moja. Jedno, “Podsticaj” je bilo Brigid-ino, a svo troje smo radili na prologu.

1. Čak je i sebe pretvorio u umetnost

Endi Vorhol

Fizička slika je Vorholu značila sve, što je uključivalo i samog umetnika. Da li je njegova ljubav prema umetnosti dovela do revnosnog samoistraživanja? Ovo bismo mogli analizirati do smrti, ali nema sumnje da je manipulisao time kako ga svet doživljava.

Vorhol je još u ranom uzrastu postao svestan svog problema sa kožom i aknama, a takođe nikada nije voleo ni svoj nos. Taj problem je rešio 1950. kada je odlučio da ga operiše. Tokom života se dosta oslanjao na kozmetiku i kolagenske tretmane. I konačno, tu je i ta legendarna srebrnkasto plavo-smeđa perika kao zaštitni znak.

Inače, perike nisu nikoga zavarale. Bile je toliko očigledno da se radi o perikama da je Vorhol prosto znao da znate. Dobio je upravo ono što je želeo.


Izvor: List 25

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.