Svaštara

Zašto se toliko bojimo da će se mašine okrenuti protiv nas jednoga dana?

Jedan radnik u Folksvagenovoj fabrici nedavno je poginuo na poslu. Naravno, vest ovog tipa obično ne izaziva neke preterane komentare u javnosti, jer su nesreće u sličnim industrijama, na žalost, česta pojava – u SAD-u svake godine 4000 ljudi izgubi život u industrijskim postrojenjima i fabrikama.

Međutim, ovaj radnik je imao tu nesreću da pogine prilikom instaliranja bezbednosnog softvera u jednom od kompanijskih robota.

Vest se ubrzo proširila globalno, gde je skoro svaki drugi naslov bio napisan u pompeznom i senzacionalističkom stilu – Robot ubio čoveka! Da ceo slučaj postane još intrigantniji, pobrinula se novinarka Fajnenšel Tajmsa (Financial Times), Sara O’Konor, koja je prva tvitovala na svom profilu o nesreći. Navodno nesvesna da ima skoro identično ime kao glavni ženski karakter iz Terminator franšize (Sarah Connor), njen tvit je pokrenuo pravu lavinu komentara na temu Skajneta i sudnjeg dana na internetu i društvenim medijima.

Nebitno što je pomenuti robot, zapravo, ne toliko komplikovano parče mašinerije, fiksirano i dizajnirano da radi na malom prostoru, daleko od ljudi. Nebitno i to što, prema preliminarnim rezultatima, radnik je taj koji je napravio grešku. Nebitno i to, što od prve prijavljene smrti od strane robota 1979. godine, do dana današnjeg, prosečno jedna osoba godišnje pogine na ovaj način. Toaleti, rajsferšlusi i pantalone izazivaju više smrti godišnje nego roboti.

Ali mi vidimo ono što želimo da vidimo, a vidimo robokalipsu.

Terminator

Ovaj strah ili fobija se ne odnosi samo na industrijske robote. Svedoci smo takođe i nedavnih pompeznih naslova, koje je veliki broj medija izbacivao, gde se kompanija Gugl optuživala da su njena autonomna vozila bez vozača, učestvovala u 11 saobraćajnih nesreća tokom 6 godina testiranja programa i 2.5 miliona pređenih kilometara.

Ipak, ni jedna od ovih nesreća nije bila ozbiljnijeg tipa, i posledice su uglavnom bile oštećeni i ulubljeni branici. Ali krucijalna stvar leži u činjenici da ni u jednoj od ovih situacija krivica nije bila na strani autonomnog vozila! Krivica je isključivo na ljudima, odnosno vozačima drugih automobila koji su učestvovali u tim sudarima.

Ukratko rečeno, mi smo pretnja, mi smo opasnost. Mi napadamo robote, a ne oni nas. Čak i najrazvijenija veštačka inteligencija nije toliko “pametna” i “svesna” da želi da počini ubistvo. Stoga, zašto smo često zaglavljeni u nekom Skajnet ili post Skajnet razmišljanju? Neka tumačenja, razloge za ovakvo stanje ljudske svesti, nalaze u rapidnoj popularizaciji nauke, i posebno naučne fantastike, kroz knjige i kasnije filmove.

Moglo bi se reći da pomenuto razmišljanje vuče korene iz 1921. godine, i prve upotrebe reči robot u naučnom fantastičnom komadu R.U.R. – tokom pobune mašina, svi ljudi na svetu su pobijeni osim jednog. Metropolis, i mnogi drugi filmovi, takođe prikazuju robote ubice koji su dodatno “dolivali ulje na vatru” tokom godina.

Ali ni ovo nije kompletna priča o naučno fantastičnoj podlozi kao glavnom razlogu za ljudski strah. Mnogi drugi Sci-Fi klasici, predstavljaju robote i kibernetiku uopšte, kao simpatične stvari, kao stvari do kojih nam je stalo. Primeri za to su i priča Ja Robot od Isaka Asimova, ili Stiven Spilbergov kultni film Veštačka Inteligencija. Ali ni to nam nije dovoljno, da ovu “novu vrstu” počnemo da posmatramo na drugačiji i prijatniji način.

Pravi uzroci našeg pritajenog straha od mašina i svega što one donose, ipak seže u mnogo davnija vremena od 1921. godine i prve upotrebe reči robot. Taj iskonski i na neki način primitivni poriv je bio i inicijalna kapisla za prve ludiste (pokret sa početka XIX veka, koji je za težak položaj radničke klase, optuživao mašinsku proizvodnju) da unište sve mašine u fabrici u kojoj su radili u Mančesteru. Dakle, strah ne od samih mašina kao takvih, nego strah od njihovog uticaja na radnu okolinu i radna mesta ljudi. Mi se plašimo zamene, plašimo se da ćemo postati suvišni i nepotrebni, te na taj način doživeti profesionalnu smrt.

Ovo su legitimna razmišljanja i legitimni stavovi, i potrebno je da kao društvo pričamo o tome. Industrijski roboti, kompjuterski softveri i onlajn algoritmi, svakodnevno istiskuju ljude iz određenih zanimanja i poslova. I šta mi kao lideri živog sveta činimo po tom pitanju? Koju vrstu protekcionizma, bi trebalo da uvedemo, i da li bi uopšte trebalo? Na koji način bi trebalo da obučimo i školujemo buduće i postojeće radne snage?

Na ovaj način smo samo zagrebali površinu ove itekako složene teme, koja će u godinama koje dolaze, dobijati sve veću pažnju i na taj način predstavljati veliki izazov za buduće generacije. Bitno je razmišljati i pričati o tome, voditi javne diskusije i kroz adekvatan sistem obrazovanja, postići neophodni balans, kako bi se naša percepcija o mašinama, robotima i zloslutnom Skajnetu konačno promenila!


Izvor: Mashable

Povezane Vesti:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.