Svaštara

Zašto i kako doživljavamo déjà vu?

Fenomen zvan déjà vu je francuski termin i u bukvalnom prevodu znači već viđeno. Ljudi koji su doživeli ovo stanje, često ga opisuju kao neodoljiv osećaj povezanosti sa nekim stvarima sa kojima nemate nikakvo prethodno iskustvo. Déjà vu je osećaj familijarnosti, a déjà vécu (već doživljeno) osećaj uspomena, sećanja. Iako naučno nedokazano, postoje i oni koji ovaj fenomen doživljavaju i kao prekogniciju, odnosno predznanje, pa kao i proročanstvo. Sam fenomen je veoma teško izučavati u laboratorijskim uslovima, jer ga je skoro nemoguće isprovocirati. Déjà vu je retka pojava i vrlo verovatno rezultat preklapanja nervnih sistema za kratkoročno i dugoročno pamćenje. Takođe, spekuliše se da se déjà vu može isprovocirati određenim lekovima, ali ni to do sada nije dokazano.

Sa druge strane, ipak znamo određene stvari o ovoj pojavi, koje bi mogle da nam pomognu u dubljoj analizi. Ljudi ne doživljavaju déjà vu pre svoje 8 ili 9 godine života. Sa ovom pojavom se najčešće susrećemo u tinejdžerskom dobu i u dvadesetim godinama, a u kasnijem periodu sve manje. Shodno tome, mogli bismo zaključiti da déjà vu ima neke veze sa razvojem mozga. Mnoge popularne teorije kada govore o déjà vuu, zapravo govore o diskonekciji, odnosno razdvajanju koje se potencijalno dešava u dubokim strukturama mozga koje obrađuju naša iskustva nesvesno, i onih struktura koje su svesne našeg iskustva, te nam nakon obrade, govore šta smo videli.

Deja-Vu

Pokušaćemo da objasnimo ovu teoriju. Počnimo od sistema za vid. Nakon što naše oči vide nešto, one taj signal šalju na krajnji deo mozga, u potiljačni režanj, gde je smešten vizuelni korteks. Tu se slika obrađuje, i tada postajemo svesni onoga što smo videli. Ali vizuelni korteks nije prva stanica na kojoj ta informacija staje. Zapravo, znamo da staje na mnogim drugim mestima. Na primer, u amigdalu (centar naših emocija), gde je potencijalno podložna nehotično emocionalnoj obradi, kao i u tektumu, centru zaduženom za preliminarnu vizuelnu obradu, i u asistiranju pri pokretanju očiju. Ovi podaci su veoma bitni, jer oni znače da ljudi sa slepilom, izazvanim oštećenjima na vizuelnom korteksu, ne mogu ništa da vide niti da prepoznaju. Ipak, drugi delovi mozga do kojih dolazi ovaj signal, su potpuno zdravi, te tako, uprkos činjenici da su zvanično slepi, kod ovih ljudi se ispoljava ono što se stručno naziva kortikularno slepilo (eng. blindsight). Iako ne vide, u stanju su da izbegavaju sve prepreke koje im se nalaze na putu kretanja, čak i da prepoznaju izraze ljudi na fotografijama koje im se prikazuju, i da ispolje slično raspoloženje, iako ni sami ne mogu da objasne zašto je to tako. Zaključak je da se dosta toga dešava u našem mozgu, i da ako te preliminarne strukture našeg sistema za vid, omogućavaju potpuno slepim ljudima da budu svesni, na nesvestan način, stvari koje gledaju, onda možemo da potvrdimo da imamo neophodan sastojak za gore pomenutu tezu o diskonekciji. Ili da dodatno uprostimo: iskusili ste događaj A, pa onda B i na kraju C, i unutrašnji delovi mozga su tu informaciju pohranili u vašu memoriju, generišući emotivni odgovor, da bi vam delić sekunde kasnije, vizuelni korteks, ni od kuda, krenuo da saopštava – “videli ste A, pa B…”, kada ga mozak prekida i pretpostavlja C kao nešto što zvuči poznato, logično. Upravo ovo bi mogao suštinski da bude déjà vu. Ali šta je to što izaziva ovakvo nesinhronizovano procesuiranje iste informacije?

Najverovatniji odgovor na ovo pitanje je neurološka abnormalnost, moguća epileptična epizoda u kojoj sve nervne ćelije reaguju sinhronizovano. Takođe znamo da su osobe koje često  i uporno doživljavaju déjà vu, sklone moždanim oštećenjima temporalnog režnja. Iako ovo deluje loše, ne morate da idete kod lekara sledeći put kada doživite déjà vu. Zapravo, minorni epileptični napadi su sasvim normalna pojava. Verovatno ste iskusili pojavu koja je poznata i kao hipnogogični trzaj. Fensi naziv za situaciju u kojoj se naglo trgnete, momenat pre nego što utonete u dubok san, jer ste pomislili da padate u tamnu provaliju.

Inače, déjà vu nije jedino vu koje postoji. Primera radi, postoji i presque vu, ili na vrhu jezika, situacija u kojoj znate o čemu se priča, svesni ste potpuno o čemu je reč, ali u tom momentu, prosto ne možete da se setite. Kao kada pokušavate da se setite imena glumca iz nekog filma. Znate o kome je reč, gledali ste ga u deset različitih ostvarenja, ime vam je na vrhu jezika, ali nikako ne možete da ga se setite. I konačno, postoji i jamais vu, pojava u kojoj vam nešto što vam je poznato, sa čim ste upoznati, najednom deluje potpuno novo i bizarno. Šizofreni pacijenti će u nekim slučajevima insistirati da ne poznaju osobu, koju inače poznaju. Uzgred budi rečeno, svako od nas je barem jednom iskusio jamais vu, do neke granice. Na primer, kada u sebi ponavljate neku reč, iznova i iznova i iznova, reč počinje da gubi suštinu i značenje, i vrlo brzo se zapitate kako je ta reč uopšte reč, odnosno definicija za bilo šta?


Izvor: Vsauce | Foto: Science Daily

Povezane Vesti:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.