Naš ugao

Snaga kratke priče

PukotineFoto: Mr.Žnic

Kada pomislite na neki roman koji ste jako voleli, ili koji je na vas ostavio snažan utisak, sigurno se sećate kako ste ga pažljivo čitali i rasli s pričom iz sata u sat, i kada biste je prekinuli, sigurno ste razmišljali o njoj dok ste odlazili na posao, ili dok ste se vozili u gradskom autobusu… Zamišljali ste likove, gradove, zemlje, prošle vekove, kulture i običaje, živeli ste s njima priče ispisane na dvesta ili trista strana. Roman je celina koja nas postepeno baca u zanos, u egzaltaciju, dok je kratka priča trenutak ili samo deo te celine koji vas snažno udari, za tren čvrsto drži i onda krenete dalje ─ ali utisak ostaje i traje. Traje. Snažan je. Drži vas. To je trenutak koji se možda dogodio vama, ili vašem prijatelju, majci; možda vam je to deo svakodnevice, možda o tom delu često razmišljate, možda vas je strah da o njemu pričate… Možda je baš ta kratka priča rešenje za vas, ili vam donosi katarzu; a možda oslikava vašu ljubavnu vezu. Možda se s njom samo slažete, a možda vas iznenađuje ili ste zaljubljeni u nju. Ponekad vas podstakne na kritičko razmišljanje o vremenu u kome živite jer oslikava stanje duha društva. Snaga kratke priče je u oku čitalaca, a autor svojom individualnom emanacijom, u veoma kratkoj formi, postiže jedinstven utisak emocije i događaja.

Nekada se dogodi da pročitate kratku priču i podiđe vas jeza ─ kao što je mene, dok sam čitala Pukotine ─ pa kasnije razmišljate o njoj, o ljudima koji su možda doživeli tu priču i, naravno, uvek pomislite na onu čuvenu kako se to uvek dešava drugim ljudima, ili pak samo na filmu… Ali, kao što je Pikaso rekao, sve što možete da zamislite je stvarno! Izdvojila sam dve kratke priče slovenačkog autora Andreja Blatnika, poštovanog pisca kratke proze. Dakle, izvolite, pročitajte i vi Pukotine!

Andrej BlatnikFoto: Vedran SITNICA

Pukotine

Dogodilo se mnogo priča. Ovo je jedna od njih. Imaš ženu, imaš decu, imaš posao, imaš auto, imaš kuću u predgrađu. Sve izgleda kao da ćeš umreti srećan, da će tvoja deca plakati na sahrani i da će tvojim komšijama biti žao što te više nema. Onda, jedne večeri dok tama polako grabi poslednje tračke svetlosti i ti se voziš kući, ništa brže nego po običaju, nešto pukne, udarišu nešto. Nisi video ništa, samo tup udarac u auto. Zaustaviš, iskoračiš napolje, pogledaš šta se dogodilo. Ispod tvog auta leži dete, sedam, osam godina staro, isto takvo dete te čeka kod kuće, moglo bi da bude tvoje. Ne pomera se. Ispod glave širi se lokva krvi.

Zaurlaš, sagneš se, opipavaš mu puls, ništa ne osećaš. Osvrćeš se, nigde nikoga, ulica je prazna. Svaki dan voziš njom, a nikoga ne poznaješ, stambeno naselje, sivo i uspavano. Niko ne gleda, sva svetla su ugašena.

Šta sada? Šta učiniti, kada ti se dogodi takva stvar? Znaš─kada bi dete jecalo, bilo bi jednostavno. Stavio bi ga u auto i odvezao u bolnicu. Ili bi pozvao hitnu pomoć. Sada vidiš da nemaš koga da spasavaš. Malo se smiriš, vidiš da nisu upaljena ulična svetla. Vidiš da na ulici nema nijednog automobila. Osvrćeš se i gledaš da li će neko da naiđe, da li se neko krije iza kontejnera i posmatra. Nigde nikoga.

Hteo bi nekoga da pozoveš, a koga? Odjednom ti je telefon potpuno prazan i shvatiš da se niko ne bi javio, čak i kada bi radio. Još jednom pogledaš dete. Čini ti se da tamo leži već satima, da mu je lice bledo, da je mu je krv ispod glave već suva. Ponovo se osvrćeš i izgleda ti kao da se kuće ruše, da asfalt puca, da su na noćnom nebu velike pukotine kroz koje će svakog trenutka da iscuri praznina.

U ruci još držiš ključ od automobila, pogledaš ga, pogledaš svoj auto i znaš da se nikada više neće pomeriti. Ispustiš ključ, polako pada u tamu ispod tebe i uopšte se ne začudiš, kada ne čuješ udarac metala u asfalt. Nema više nijednog zvuka. Nigde. Psi ne laju, televizori ne bruje, telefoni ne zvone. Još jednom se sagneš ka detetu. Sve je manje i sitnije, pogledaš svoje ruke i čekaš da na njima počnu da se stvaraju pukotine. Pomisliš: imao sam ženu, imao sam decu, izgledalo je da ću umreti srećan. Sada će se desiti drugačije. Mnogo priča nema srećan kraj. Ovo je jedna od njih.

Trideset godina

Zastrašujuće je kako se sve promeni, razmišljala je. Nekada je sve bilo otvoreno, sve je bilo pred nama, a zatim je sve prošlo i dovelo do trenutka kada više ne postoje dva puta.

Zastrašujuće je kako se promeni čovek kojeg si volela toliko godina, razmišljala je. Nekada mu je koža bila glatka kao staklo i topla kao pamuk. Sada je izbrazdana kao zemlja i hladna kao led.

Zastrašujuće je kako se promeni žena koja je volela toliko godina, razmišljala je. Nekada je njena ruka grlila, a sada drži nož.


Autor teksta i prevod priča: Nina Gugleta

Povezane Vesti:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.