Naš ugao

Recenzija: “Kuća tolerancije” – Muškarac u oku žene

Kuća tolerancije

L’Apollonide (Souvenirs de la maison close)

“Na osnovu slika i knjiga stekli smo ideju kako su izgledale te “zatvorene kuće”, ali to je sve iz muške perspektive. Slikari su išli kućama i slikali, pisci su se zatvarali u svoje sobe i pisali. A ja sam hteo da pokažem kako su te žene gledale na muškarce, koji su ih posmatrali”, rekao je Bonelo na konferenciji u Kanu. Moje skromno mišljenje je, da je u tome i uspeo. Ženu, praktično, ne ispušta iz kadra.

Bonelu svojstven pristup seksualnosti istupa i u njegova dva prethodna filma (Le Pornographe i Tiresia), dok je Kuća tolerancije, verujem, najbolji film koji govori o prostituciji. Zasenio je Bunjuelovu Lepoticu dana, iako nisu sasvim za poređenje. Umetnički, intrigantan, klaustrofobičan pa čak i tragičan, ovaj film oslikava žalostan završetak jedne epohe. Radnja je smeštena na sam kraj devetnaestog veka u pariski bordel koji je pred zatvaranjem; prati svakodnevni život dvanaest devojaka, njihovu gazdaricu i muškarce koji dolaze i odlaze. Neki od njih su stalni gosti, a neki povremeni, međutim, svima njima je zajednički razlog posete bordelu, a to je beg iz realnosti, druženje i ispunjavanje seksualnih fantazija, dakle, jednom rečju ─ plezir. Devojke, naprotiv, beže u tu istu realnost opijene šampanjcem i drogama.

Kuća tolerancije

Priču bih, nekako simbolično, mogla da podelim na gornji i na donji sprat. Na donjem spratu su devojke, zapravo, na svom radnom mestu, opijene u društvu muškaraca, a na gornjem pružaju ljubav i utehu jedna drugoj. Ceo film je jedan kontinuirani set koji je omogućio slobodno kretanje kroz bordel. Radnja filma je smeštena odnosno zatvorena u kuću sa izuzetkom jedne scene u prirodi ─ život tih žena je hermetički zatvoren među zidove bordela i to predstavlja njihovu svakodnevicu, a jedan jedini tračak slobode, kojoj su u potpunosti prepuštene, je dan koji su provele kraj jezera. Ono što čini ovaj film posebnim je to da nema individualizma koji gledaocu omogućava i olakšava identifikaciju sa likovima; devojke su najčešće prikazane zajedno, tako da se ne može posebno izdvojiti sudbina jedne. Kada bih to slikovito uporedila sa romanom; rekla bih da je ova priča roman u celosti koji je sastavljen iz delova, slika ili priča, koje, kada izdvojimo iz celine, postaju beznačajne … Kao pazle, gde se jedna, uzeta iz konteksta, posve gubi. Njihova lična priča je iznad njih … Iako se ovde ne ističe individualna percepcija, u fabuli, svejedno, odstupaju devojka sa osmehom (njena tragedija je razvučena u prekidima kroz ceo film, tako da nemamo potpunu sliku sve do kraja) i mlada Paulina koja dolazi u bordel i u jednom trentku ga napušta. Neverovatno je jaka ta povezanost među njima; činjenica je da su tu došle svojom voljom, dakle postojao je izbor, ali kruta realnost je ta da vremenom postanu dužne gazdarici i tako bordel postaje nekakav zatvor iz kog nema izlaza. Ta patnja, u kojoj zajedno žive, povezuje ih jakom niti. Život na spratu, između ostalog, prikazuje i posledice života koji vode noću ─ neke od njih su rizik od bolesti sa smrtnim ishodom, neželjene trudnoće, zavisnosti od opijuma, činjenice da se neće udati, nemogućnost da otplate svoj dug i ostale degradirajuće scene poput istraživanja u jednoj knjizi, koja su dokazala da prostitutke imaju manji obim glave, a posledično manji mozak i koeficient inteligencije; doduše, tu ukazuje na stereotipe (takođe ih poredi sa kriminalcima) kojima je sklono svako društvo.

Kuća tolerancije

Dakle, kamera ne ispušta žene iz svog okvira; režiser u nekim momentima koristi i “split skrin” kako bismo uporedo pratili događanje u celoj kući. Opet, u drugim momentima kamera polako prelazi preko devojaka, koje grupno sede na zelenom kauču, kao da ispred njih stoje, sa četkicom u ruci, Mane, Renoar i Dega, spremni da ovekoveče svoje Venere. Sve odiše impresionizmom! Nema apsolutno nikakve sumnje da režiser pokazuje znanje i zanimanje za umetnost i modu tog perioda, svaki detalj je pažljivo izabran kako bi nam dočarao tu epohu, a pre svega su tu slike, kostimi, scenografija i šminka. Moda odiše periodom prefinjene odeće i luksuza (La Belle Epoque). Različita lepota i karakter svake devojke ponaosob, zahteva haljinu krojenu koncem njenog senzibiliteta. Slika govori hiljadu reči. Na kraju tu su i njegovi anahronistički prekidi muzikom šezdesetih i samim završetkom filma koji, verovatno, aludira na priču koja se nastavlja i dalje … Moram da priznam da mi je scena, u kojoj devojke uz pesmu Mudi Bluza (Moody Blues) tuguju nad svojim skorašnjim rastankom, ostala u sećanju dugo nakon gledanja filma. Da li je osnovna funkcija filmske muzike da pojača gledaočevu emociju ili ne, o tome možda neki drugi put; jedno znam, kod mene emocija postoji ─ kadgod čujem pesmu “Nights In White Satin”, istog momenta me vrati u film …


Autor: Nina Gugleta

Povezane Vesti:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.