Naš ugao

Nasim Taleb – Opasnost Crnog labuda

Nasim Taleb - Crni labud Foto:The Telegraph

“Pokušajte da zamislite mrvu praha pored planete koja je milijardu puta veća od Zemlje. Mrva praha predstavlja verovatnoću vašeg rođenja; golema planeta je verovatnoća naprema tome. Zbog toga prestanite da mučite sebe zbog sitnica. Ne budite kao nezahvalnik koje je za poklon dobio vilu, a brinula ga je buđ u kupatilu. Ne zaboravite da ste crni labud!”

Nasim Taleb, filozof, cenjeni finansijiski matematičar, pisac iz Libana, na veoma otvoren, vividan i zabavan način, provocira veoma ozbiljnu temu. Verujem da je ono što je za Taleba veoma neuralgično, razlog nastanka ove knjige kao i sve ono što kritikuje u noj ─ pitanje upotrebljivosti ekonomske teorije. Ekonomska kriza je nastala zbog pogrešnih predikcija i finansijskih teorija koje su slepe za velika odstupanja ─ Crne labudove. Glavna misao ove knjiga je naše slepilo kada je u pitanju slučajnost, naročito kada su u pitanju velika odstupanja. Taleb je, između ostalog, veoma potkovan znanjem o finansijskoj teoriji (doktorat iz menadžmenta, višegodišnji rad na berzi), a za sebe kaže da je skeptičar i empiričar. Na zanimljiv način ali, pre svega, ozbiljnijm argumentima opisuje, filozofira, odgovara, prikazuje, analizira, poredi i govori o svojim iskustiva, a tu i tamo, čini se, po principu knjige za samopomoć, savetuje čitaocima kako da postupaju ispravno.

Njegova tvrdnja da u našem svetu prevlađuje ekstremnost, nepoznato i malo verovatno, se zapravo odnosi na pojavu Crnog labuda. Crni labud je iznenadni i neočekivani događaj i, kao što kaže Taleb, ima tri značajne karakteristike: nepredvidljivost, posledice i retrospektivno izobličenje. Primeri Crnog labuda su: internet, 11. septembar, Drugi svetski rat, itd. Svet ─ u kojem mogu da se pojave, a najčešće se i pojavljuju Crni labudovi ─ zove se Ekstremistan. U Ekstremistanu postoji toliko nejednakosti da mali broj pojava može da utiče na istorijski razvoj, a uticaj je neproporcionalan. Taleb je svestan činjenice da sva društvena pitanja dolaze iz Ekstremistana. U Mediokristanu nema iznenađenja sa Crnim labudom. Kada imamo veliki uzorak u svetu Mediokristana, nijedan pojedinačan događaj neće ekstremno uticati na celinu, ili je pak promeniti; u tom svetu nema Crnih labudova. Taleb opisuje razliku između ta dva sveta na sledeći način: “Mediokristan je zemlja u kojoj moramo da podnosimo tiraniju zajedničkog, rutinskog, očiglednog i najavljenog. Ekstremistan je zemlja u kojoj smo privrženi tiraniji jednokratnog, slučajnog, neprimećenog i nenajavljenog.”

Nasim Taleb - Crni labud

Nepredvidiljivost. Problem, na koji Taleb upozorava, je taj da ljudi ne mogu da predviđaju događaje u budućnosti. Ljudska slabost je da na osnovu prošlosti predviđamo budućnost; a autor kaže da budućnost koja će biti slična “prošlosti” mora da bude predvidljiva (kao što tačno znate svoj datum rođenja, morali biste znati i datum smrti). To je nemoguće! Ljudi su sigurni u to, što misle da znaju ─ svi misle da znaju šta se događa u svetu, i to, potom, rezultira pogrešnom predikcijom budućnosti. Osnovni problem u prognoziranju budućnosti je u tome, što mi ne živimo u Ekstremistanu, već u Mediokristanu. Ovde se radi o precenjivanju svog znanja, te je zbog takvih pogrešnih prognoza koje proizilaze iz arogancije došlo do kriza u ekonomiji  i to, nažalost, na globalnom nivou. Ljudi pripisuju svoje uspehe znanju, a neuspehe spoljašnjim događajima na koje nemaju uticaja ─ dakle slučajnostima (slično je i sa reakcijama ljudi u društvenim igrama, a tim reakcijama sam često bila svedok).

Autor se sarkastično ruga mnogim intelektualcima, nagrađenicima i stručnjacima, a istovremeno ih i kritikuje. On kaže da oni sa ugledom slabije prognoziraju od onih bez ikakovog ugleda ─ to ilustruje Ezopovom basnom u kojoj jež zna jednu stvar, a lisica mnogo stvari. Ježevi koji su venčani jednim velikim crnolabudovim događajem su, zapravo, neuspešni prognozeri (jež je neko, ko se usresređuje na jedan jedini neverovatan događaj s ozbiljnim posledicama, i pri tom zapadne u narativnu zabludu, u kojoj nas jedan ishod tako zaslepi da druge ne možemo ni da zamislimo). Ljudi nisu sposobni da prognoziraju neočekivane događaje, i ne smemo da verujemo onima koji kažu da to mogu, pa iako su Nobelovi nagrađenici. Autor zaključuje: “Naša nemogućnost da prognoziramo u okolini koja je podvrgnuta Crnim labudovima, i povezanoj s opštim nedostatkom svesti o tom stanju, znači, da neki profesionalci koji su uvereni u to da su stručnjaci, to, zapravo, nisu. “ U te “stručnjake” Taleb ubraja ekonomiste, saradnike za ekonomske i finansijske poslove, stručnjake za finansijsko tržište, stručnjake za rizike i slične. Problem sa stručnjacima je upravo u tome da ne znaju, šta ne znaju; naime, prepliću se nedostatak znanja i greška o kvalitetu sopstvenog znanja. Taleb napominje, što mi deluje sasvim logično, da teško možemo da zamislimo buduće izume (ako bismo bili u stanju da ih zamislimo, oni bi već bili izumljeni, i to ne bi bila budućnost; ono što očekujem u budućnosti, očekujem već sad). Ignoramus et ignorabimus!

Svestan činjenice da smo mi ipak ljudi i da je u našoj prirodi da prognoziramo, savetuje da prognoziramo na pravim mestima (predviđanje piknika, putovanja, …), te da izbegavamo velikopotezne i štetne prognoze. Prognozeri u ekonomiji i u društvenim naukama su samo zabavljači. Autor često ekonomiste optužuje za platonizam (to je stanje, kada mislimo da razumemo više nego što, zapravo, razumemo. Platonizam je opsednut formulama, zatvorenog duha, samozadovoljan i pretvoren u robu). Međutim, epistemološku nadutost i problem prognoziranja možete da okrenete u svoju korist, tako što ćete da sledite nekoliko saveta (razlikujte pozitivne slučajnosti od negativnih, ne tražite precizno i lokalno, zgrabite svaku priliku, itd.). Sve te preporuke su asimetrične; pojam asimetričnih ishoda crvena je nit ove knjige (“nikad neću moći da upoznam nepoznato jer je po definiciji nepoznato. Mogu samo da nagađam, kako će na mene da utiče i da ,u skladu s tim, donesem odluke”).

Faktor sreće. Veliki značaj ima faktor sreće; u suštini, skoro sve je proizvod sreće i srećne slučajnosti (npr. tražite poznati pomorski put u Indiju, a otkrijete Ameriku). Otkrića nisu nikada planirana ili institucionalizovana, već su se uvek desila slučajno. Taleb, u ekonomskom pogledu, izražava svoj strah prema velikim korporacijama i državi, te kaže, da je veoma teško razdvajati te dve stvari. Dakle, država prognozira, a društvo projektuje; to znači da korporacije ne prežive zato što su pravilno predviđale, već jer su možda imale sreću.

Crni labud

Nemoć ljudske prirode. Osnovni problem je problem potvrđivanja; kao što kaže Taleb, propagiramo pročitane knjige, a zaboravljamo na nepročitane. Ljudi uvek traže potvrde, dokaze koji se podudaraju s njihovom percepcijom sveta i potvrđuju njihovu priču, a pri tom isključuju sve one koje dokazuju suprotno. Istini možemo da se približimo negativnim primerima, nikako potvrđivanjem; a na taj način, na osnovu znanja iz prošlosti (istorija), ne bismo pokušali da izbegnemo Crnog labuda u budućnosti. Sledeći problem je narativna zabluda. I ovde se radi o ljudskoj prirodi, i to u smislu da kao ljudi dajemo prednost konciznoj priči, a ne goloj istini koja sadrži podatke i činjenice. Ljudi pripisuju veliki značaj uzroku, odnosno pridržavaju se interpretacije da je verovatnija tvrdnja s argumentom nego bez njega. Čvrsto se drže tog uzroka kao za sidro, iako ne znači da je taj uzrok zapravo rešenje. To utiče na našu percepciju sveta i nemogućnost da predvidimo retke događaje. Taleb daje prednost eksperimentisanju, a ne pripovedanju; i iskustvu, a ne istoriji. To nas dovodi do ludističke zablude koja se, opet, povezuje sa znanjem. Ludistička zabluda je, prema Talebu, ograničenost znanjem ─ neodređenost štrebera. Problem je u tome da štreber nije svestan svog neznanja, odnosno toga da ne može da predviđa budućnost. U stvarnom životu ne poznajemo verovatnoću i nemoguće je izračunati rizike; Taleb kaže, da su to samo laboratorijski izumi! Recimo, kada se dogodi finansijski krah, analitičari uvek istražuju šta se dogodilo, zašto i kako, te na osnovu toga žele da osiguraju da se to više nikada ne ponovi. Nisu svesni svog neznanja kao ni toga da je taj prošli događaj bio neočekivan! To je, zapravo, još jedna odlika Crnog labuda ─ retrospektivno izobličenje; ocenjivanje i analiza stvari i događaja koji su se već dogodili i na osnovu toga zasnovana očekivanja o budućnosti koja je puna Crnih labudova.

Pobednik uzima sve. Taleb govori o “kumulativnoj prednosti”, u kojoj bogati lako postanu još bogatiji, a slavni još slavniji. To važi za sve koji imaju koristi od prošlog uspeha. Preteča tome je “prioritetna povezanost” koju ilustruje širenjem engleskog jezika kao lingve franke ─ ljudi žele da koriste samo jedan jezik u razgovoru. Jezik koji je u prednosti počeće da privlači gomilu ljudi, i njegova upotreba počeće da se širi kao epidemija, drugi jezici-takmičari su brzo ispali iz igre. Pobednik ostaje pobednik, a poraženik će možda zauvek ostati poraženik. Međutim, niko nije siguran! Crni labud može da se pojavi i baci pobednika s prestola; na primer, dugi rep može da donese novog pobednika (dugi rep je okruženje za raznolikost, u kom mala knjiga nepoznatog autora može da postane najprodavaniji naslov). Ultimativni primer pobednika koji nosi sve je Gugl. Ono što ljudi zaboravljaju je to da je pre Gugl-a dominirala Alta Vista … A da li će i u budućnosti?

Autor se posebno posvećuje kritici Gausove krive. Fokusira se na interpretaciju Gausove krive odnosno njene primene u Ekstremistanu, i tvrdi da se opravdano koristi na područjima kao što su genetika i nasleđe, dakle u situacijama kada maksimalna merenja ne smeju biti preterano daleko od proseka, a neopravdano se koristi u ekonomiji (društvena pitanja) ─ dakle što je događaj ređi, veća je greška u našoj proceni koja se tiče njegove verovatnoće. Taleb kaže da imamo Gausovu krivu jer ona omogućava izvesnost u proseku. Gausova kriva je, dakle, Mediokristan. Pojam prosečnog čoveka je duboko uklesan u kulturu, međutim stvarnost je drugačija i ona ne spada u Mediokristan! Taleb dokazuje da Gausova kriva nije prisutna svuda u stvarnom životu, već samo u glavama statističara i da izvire iz toga kako oni gledaju na svet, te to naziva “intelektualna prevara”. Ključni problem je u tome da primenjivanjem Gausove krive, koja je slepa na Crne labudove, predviđamo pogrešno! On takođe ne veruje u upotrebu zvonaste krive u društvenim varijablama i kaže: “kada stvari koje spadaju u Ekstremistan, tretiramo kao da spadaju u Mediokristan, ponašamo se kao da radimo a aproksimacijom”. Kod stvari koje spadaju u Mediokristan može se koristiti Gausova kriva, na primer u statistici kriminala, nataliteta, mortaliteta i slično; a ne može se koristiti u istorijskim podacima s nepoznatim atributima i problemima u Ekstremistanu.

“Što češće razmišljam o svom predmetu,  sve bolje vidim da se svet u našim glavama razlikuje od onog koji se odvija tamo napolju. Čini mi se da su ljudi svakim danom sve lakoverniji. Postaje neizdrživo.”


Autor: Nina Gugleta

Povezane Vesti:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.