Svaštara

8 Večitih filozofskih pitanja na koje nikada nećemo imati odgovor!

Svemir

Filozofija zalazi u one teme u koje se moderna nauka, odnosno nauka uopšte, ne upušta. Filozofi su vekovima davali sebi pravo da spekulišu, debatuju i izlažu sumnji i analizi praktično sve stvari – od morala do metafizike, neretko stavljajući pod svoju lupu interesovanja i neka od osnovnih pitanja postojanja. Upravo će ta pitanja, sva je prilika, zauvek ostati predmet naših nagađanja, spekulacija i suprotstavljanja. U nastavku vam donosimo osam večitih pitanja, koja su mučila, i nastavljaju da muče generacije i generacije filozofa, ali i običnih ljudi.


Zašto umesto ničega imamo nešto?

Naše prisustvo u svemiru je previše kompleksno za objasniti rečima. Opterećeni kolotečinom naših svakodnevnih života, većinu vremena naše prisustvo prihvatamo zdravo za gotovo – ali s vremena na vreme bivamo istisnuti iz takve ugodnosti i upadamo u duboko stanje svesti našeg prisustva i neretko se pitamo: zašto su sve stvari u našem univerzumu prisutne, i zašto su vođene tako precizno definisanim i utančanim zakonima? I, na kraju krajeva, zašto uopšte bilo šta i postoji? Šon Kerol iz Discover Magazina je zanimljivo primetio: “Ništa iz moderne fizike nam ne objašnjava zašto imamo ovako precizne zakone, umesto nekih drugih. Iako fizičari ponekada pričaju o tome, greška je koja bi mogla da bude izbegnuta, samo kada bi filozofe prihvatili malo ozbiljnije”. A što se tiče filozofa, najbolje što su mogli da ponude kao odgovor na ovo pitanje je Antropijski Princip – teza po kojoj je posmatranje našeg Univerzuma kompatibilno sa svesnim sapijenskim životom, ili, jednostavno rečeno, da postoji uzajamno posledični odnos između ljudi i kosmičkh zakona.

Da li je naš univerzum stvaran?

Ovo je klasično kartezijansko pitanje. Suštinski, ono pita, kako znamo da je ono što vidimo oko nas prava stvar, a ne neka velika iluzija oličena u nevidljivoj sili (koju Dekart dovodi u vezu sa pretpostavljenim “zlim demonom”)? U novije doba, ovo pitanje je preformulisano u tzv. problem “mozga u bačvi”, odnosno u argument simulacije. Kada razmislite, vrlo lako se može zamisliti da smo svi produkt jedne dobro pripremljene simulacije. Stoga, logično pitanje koje sledi je, da li je i civilizacija koja rukovodi ovom simulacijom, takođe u simulaciji? Prateći dalje problematiku, mogli bismo da zaključimo da mi možda nismo ono što mislimo da jesmo. Ako pretpostavimo da ljudi koji upravljaju simulacijom takođe učestvuju u simulaciji, naši pravi identiteti bi mogli da budu privremeno potisnuti, kako bi se obezbedila i naglasila realističnost iskustva. Ova filozofska zagonetka, tera nas i na samu evaluaciju reči stvarno. Modalni realističari tvrde da ukoliko nam univerzum koji vidimo deluje racionalan (nasuprot sanjarskom, inkoherentnom), onda nemamo druge no da ga prihvatimo i proglasimo realnim i jedinstvenim.

Da li posedujemo slobodnu volju?

Slobodna-Volja

Takođe poznato kao deterministička dilema, mi zapravo ne znamo da li su naše akcije određene nekim kauzalnim lancem prethodnih događaja (ili nekim eksternim uticajem), ili smo mi zaista slobodni agenti koji odluke donose na osnovu slobodne volje. Filozofi (a u moderno vreme i naučnici), debatuju o ovom pitanju vekovima, ali odgovor se još uvek ne nazire. Ako na naše odluke utiče neki neprekidni lanac uzročnosti, onda je deterministička teorija tačna i mi ne posedujemo slobodnu volju. Ali ako je suprotno tačno, a to je ono što se naziva indeterminizmom, onda bi naše odluke morale da budu nasumične – što neki ipak ne priznaju kao slobodnu volju. Nasuprot ovome, libertarijanci, uvode tezu o kompatibilizmu – ideja po kojoj je slobodna volja logično kompatibilna sa determinističkim pogledom na univerzum. Da stvar bude još zamršenija, poslednja istraživanja na polju neuronauke pokazuju da naš mozak donosi odluke pre nego što ih postajemo svesni. Ali, ako nemamo slobodnu volju, kako smo onda razvili svest, umesto da tumaramo poput zombija iz Romerovih filmova? Kvantna mehanika uvodi dodatne izazove u ovaj problem, sugerišući da mi živimo u svetu verovatnoća i mogućnosti, te da je determinizam bilo koje vrste nemoguć. Međutim, deluje da je svest usko i neraskidivo vezana za percepciju protoka vremena, i za ideju da je prošlost određena, fiksirana, a da je budućnost nepoznata. Ova teza se uklapa, jer da je budućnost određena, onda ne bi postojala slobodna volja, niti poenta u učešću u protoku vremena.

Da li Bog postoji?

Jednostavno rečeno, ne možemo sa stoprocentnom sigurnošću da tvrdimo ni da Bog postoji, niti da ne postoji. U svojim verovanjima i ubeđenjima, i vernici i ateisti nisu u pravu, dok agnostici jesu. Pravi agnostici se jednostavno ponašaju kartezijanski po ovom pitanju, prepoznajući epistemološke probleme i izazove koji su nezaobilazni, ali i limite ljudske istrage. Mi još uvek ne znamo puno ni o našem svetu, i univerzumu u kojem egzistiramo, da bismo bili kredibilni da iznosimo grandiozne zaključke o tome da li Vrhovni Igrač deluje iz tamo neke pozadine. Mnogi ljudi se okreću naturalizmu, i verovanju u Prirodu – sugestija po kojoj svemir funkcioniše na osnovu autonomnih procesa – što ne isključuje postojanje velikog dizajnera koji je sve to postavio i pokrenuo u nekom početku (ovakvo stanovište se naziva Deizam). Kao što smo gore naveli, možda živimo u simulaciji gde hakerski nastrojeni Bog kontroliše sve varijabile. A možda su gnostici u pravu, te moćna bića žive u nekoj dubljoj realnosti koje apsolutno nismo svesni? To ne moraju da budu svezanjuća i svemoguća bića poput onih iz Abrahamovog vremena, ali moćna u svakom slučaju. Ili su u pravu ateisti koji sve ovo odbacuju, verujući da su objašnjenja koje moderna nauka daje, jedina prava istina? Ova pitanja, podrazumeva se, nisu per se naučna – više platonski misaoni ogled koji nas tera da konfrontiramo limite ljudskog iskustva, saznanja i istrage.

Da-li-Bog-postoji

Postoji li život posle smrti?

Pre nego što krenete sa razmišljanjem, samo da napomenemo da ovde ne želimo da se spekulativno bavimo bezbrižnim večnim životom na nekom mirnom oblačiću, niti da debatujemo o tome da li ćemo završiti u nekom loncu, u užarenoj atmosferi Pakla. S obzirom da ne možemo mrtve da pitamo šta nas čeka na drugoj strani, ostavljeni smo na milost i nemilost pukim nagađanjima. Materijalisti i ateisti veruju da nema života posle smrti, ali i to je, na kraju krajeva, samo pretpostavka, koja nije nužno dokazana. Detaljnije posmatrajući mahinacije univerzuma (ili multiverzuma), bilo kroz Njutnovski/Ajnštajnovski objektiv, ili kroz prizmu kvantne mehanike, zaista nema razloga da verujemo da imamo samo jednu šansu na ovom svetu, koju zovemo život. To je metafizičko pitanje i pitanje mogućnosti da se kosmos (koji Karl Segan naziva “sve što jeste, što je uvek bilo i što će uvek biti”) ciklira i prečišćava na način da se životi u njemu beskonačno recikliraju. Jednu od interesantnih teza na ovu temu dao je Hans Moravec, kada je rekao da je ne-posmatranje univerzuma nemoguće; mi, u svakom trenutku, uvek, moramo da budemo živi, i da, u jednoj ili drugoj formi, posmatramo svemir. Ovo je krajnje spekulativna tema, i poput prethodne, ne ostavlja nauci mnogo prostora za odgovor, svesrdno je prepuštajući filozofima.

Da li zaista sve stvari doživljavamo objektivno?

Postoji razlika između objektivnog shvatanja sveta oko nas (ili truda da ga shvatimo), i doživljavanja sveta koz ekskluzivno definisan objektivni okvir. Ovo je suštinski problem kvalije – filozofske ideje po kojoj okruženje možemo da posmatramo isključivo kroz prizmu naših čula i promišljanja našeg uma. Sve što znate, sve što ste dodirnuli, videli ili pomirisali, filtrirano je kroz određen broj fizioloških i saznajnih procesa. Shodno tome, vaš subjektivni pogled na svet je unikatan, jedinstven. U klasičnom primeru, subjektivni doživljaj gledanja crvene boje može da varira od osobe do osobe. Jedini način da se maksimalno približite objektivnom pogledu, podrazumevao bi da nekako uspete da posmatrate okruženje kroz “svesni objektiv” neke druge osobe – kao u filmu Biti Džon Malkovič, ukoliko ste ga gledali. Naravno, ovako nešto nikada nećemo biti u stanju da dosegnemo, u bilo kom trenutku našeg tehnološkog i naučnog razvoja. Zaključak bi mogao da bude da se univezum može posmatrati isključivo kroz mozak (ili potencijalno kroz mozak mašine), te shodno tome, samo subjektivno može biti interpretiran. Ali imajući u vidu da je univerzum koherentan i u nekoj meri saznatljiv, da li je ok da i dalje pretpostavljamo da njegov pravi objektivni kvalitet nikada ne može da se posmatra ili dokuči? Inače, ova ideja je u velikoj meri utkana u budističku filozofiju, i predstavlja kompletnu antitezu Platonovom idealizmu.

Koji moralni sistem je najbolji?

Moral

Suštinski gledano, mi nikada nećemo biti u prilici da razdvojimo dobre i loše akcije. U bilo kom trenutku u istoriji, filozofi, teolozi i političari će tvrditi da su pronašli najbolji način za evaluaciju ljudskih akcija i za uspostavu najpravednijih pravila ponašanja. Ali nikada nije tako lako. Život je previše komplikovan i zapetljan da bi trpeo bilo šta poput univerzalnog morala i apsolutne etike. Zlatno Pravilo je dobro (ideja po kojoj bi druge trebalo da tretirate onako kako biste želeli da oni tretiraju vas), ali ono zanemaruje moralnu autonomiju i ne ostavlja prostora za nametanje pravde (u slučaju pritvorenih kriminalaca npr.), i čak može da se upotrebi kao argument za pravdanje ugnjetavanja (Imanuel Kant je bio jedan od najžešćih kritičara ove teze). Dalje, ovo pravilo je i previše pojednostavljeno i ne prepoznaje kompleksnije životne scenarije. Na primer, da li bi trebalo žrtvovati manjinu, kako bi spasili većinu? Ko ima veću moralnu vrednost: ljudska beba ili odrasla gorila? I kao što su neuronaučnici dokazali, moral nije samo kultorološki ukorenjena stvar, on je deo naše psihologije (Problem tramvaja je odlična ilustracija ovog problema). Možda najbolji zaključak je da je moral samo normativa, a da će se naš osećaj za dobro i loše menjati tokom vremena.

Šta su brojevi?

Brojeve koristimo svaki dan, ali kad zastanete i razmislite na trenutak, šta su zaista brojevi – i zašto tako dobro vrše svoju ulogu u objašnjavanju univerzuma (poput Njutnovih zakona npr.)? Matematičke strukture sastoje se od brojeva, setova, grupa – ali da li su ovo stvarni objekti, ili oni samo jednostavno opisuju uzajamne veze koje obavezno postoje u svim strukturama? Platon je tvrdio da su brojevi stvarni (nije važno to ne možemo da ih vidimo), dok formalisti insistiraju da su brojevi isključivo formalni sistem (jasno definisane konstrukcije apstraktnih misli bazirane na matematici). Ovo je zapravo ontološki problem, u kojem smo prepušteni stalnom debatovanju o pravoj prirodi našeg univerzuma, odnosno koji njegovi aspekti su ljudska konstrukcija a koji su zaista stvarni i opipljivi.


Izvor: iO9

Povezane Vesti:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.