Film | Muzika

Mariel Hemingvej o svom dokumentarcu “Running From Crazy”

Mariel Hemingvej (Mariel Hemingway)

Mariel Hemingvej (Mariel Hemingway) je rođena 1961., gotovo pet meseci nakon što je njen deda, Ernest Hemingvej, sebi oduzeo život u bezličnom foajeu kuće u Kečamu, državi Ajdaho. Kao dete, izbegavala je tu sobu po svaku cenu. Izuzimajući Kenedijeve, može se reći da niko u Americi nije toliko progonjen smrću nekoga koga nikada nije upoznao, kao što je to Mariel Hemingvej. Sada, nakon više od 50 godina smrti njenog dede, Mariel se konačno suočava sa nasleđem porodice Hemingvej, i to otkrivajući dokumentarac “Running From Crazy”, u režiji dobitnice Oskara, Barbare Kopole.

Najmlađa od tri sestre, uključujući modela i glumicu Margo Hemingvej (Margaux Hemingway), koja je izvršila samoubistvo u 41. godini života, i Džoan “Mafet” Hemingvej, koja boluje od bipolarnog poremećaja i šizofrenije, Mariel je dugo igrala ulogu jednako nesvesnog deteta. Margo je pomogla Mariel da dobije svoju prvu ulogu u filmu “Lipstick“, što je dovelo do povećanja tenzije između sestara čim su se svetla javnosti usmerila ka Mariel. Do nominacije za Oskara u filmu Vidija Alena “Manhattan“, Hemingvejeva je kao teret nosila nekoliko porodičnih samoubistava, detinjstvo prožeto nasiljem i adikcijom, kao i mračnu književnu zaostavštinu od koje ne može pobeći.

Evo šta je ona imala da kaže po tom pitanju novinakrki Sloane Crosley.

Mariel Hemingvej - Running From Crazy

SC: Zdravo, lepo je razgovarati sa tobom. Hvala ti za ovo.

MH: Naravno, nema na čemu. Kako si ti?

SC: Dobro sam, izuzimajući činjenicu da sam upravo pogledala dokumentarac o depresiji u jednoj kuću u Njujorku, i to u mraku.

MH: (smeh) O Bože!

SC: Ne! Bilo je dirljivo. Plakala sam najmanje dva puta: prvi put kada si sa ćerkom Lengli (Langley) govorila na šetnji za prevenciju samoubistva i takođe kada si govorila o svojoj sestri Margo, na šta ćemo doći kasnije. Kada si došla na ideju da napraviš film i koliko dugo je sve trajalo?

MH: Pre svega, to i zapravo nije bila moja ideja. Moja dobra prijateljica je bila u fazonu “Moramo da ti ispričamo jednu priču.”, s bzirom da smo prošle dosta “woo-woo” sranja zajedno, pokušavajući da pronađemo sebe. (smeh)

SC: Čekaj, šta znači “woo-woo” sranje? Hoćeš da kažeš da si se želela povući?

MH: Da. (smeh) Znaš, preispitivanje duše “Skapiraću ovo. Biće mi bolje u životu.” Čitava stvar za mene je podrazumevala da se izdignem iznad sebe i van sebe da bih pronašla ono što je ispravno za mene, ne shvatajući da su se odgovorili nalazili unutar mene. Ali mi je dosta trebalo da stignem dotle. Nego da nastavimo. I tako mi je prijateljica rekla, “Moraš da napraviš film o svojoj porodici”, a ja sam odgovorila, “Jesi li ti jebeno odlepila? Oni su svi ludi!” A ona je bila u fazonu, “U tome i jeste poenta.”

SC: Razumem zašto si tako zaštitnički nastupila, naročito imajući u vidu da je javnost već godinama čekala na deo Hemingvejevih.

MH: Tačno tako. Rekla sam, “To na kraju može da ispadne užasan rijaliti šou.” Zatim je dodala da je Barbara Kopola zainteresovana da ga režira. Rekla sam, “Hmm, e to već menja sve”, zato što je ona umetnik. Ona je reditelj čiji sam ja veliki fan, i to oduvek. Pomislila sam, “Vau, definitivno se morama makar upoznati sa njom.” I kada sam je upoznala zaljubila sam se u nju. Ona je toliko strastvena. Znala je više o mojoj porodici i od mene same. I tako smo krenule na ovo zajedničko putovanje. Trebalo nam je dve godine.

SC: Dve pune godine?

MH: Pa nismo bile zajedno sve vreme. Planirale smo naše susrete tokom kojih smo imale duboke intervjue i razgovore. To je bilo jako moćno za mene, gotovo kao ultimativna terapija. Sklopile smo dogovor u samom staru da ću biti potpuno iskrena u priči. Biću otvorena i iskrena, a istinu ne možete ispričati samo delimično.

SC: Teško je lagati kada vas kamera snima toliko dugo.

MH: Možete, ali ljudi to mogu osetiti, mogu namirisati. Tačno znaju kada ne govorite istinu. A onda to postaje rijaliti šou sranje.

SC: Na početku filma porediš svoju pordicu sa Kenedijevima, u smislu toga što je nazivaš drugom najtragičnijom američkom porodicom. Spominjala si da je bilo sedam samoubistava. Znam da ideja nabrajanja zvuči jezivo, ali možeš li?

MH: Otac moga dede Ernesta Hemingveja, otac moje bake Hedli, moj deda, moj praujak, moj ujak, rođak i moja sestra Margo. Verovatno ih ima još.

SC: Većina ljudi ima jednog legitimno ludog rođaka. Ne blago bipolarnog, već nekoga ko je, ako ti predstavim istoriju incidenata, ti bi rekla “Da, to je potvrđeno.” Ja imam jednog u svojoj porodici. Ali s bzirom da imam samo jednog nikada nisam pomislila, O ne, ovo sam mogla biti ja. Tvoj slučaj je potpuno drugačiji. Da li se možeš setiti promene u razmišljanju od “Samoubistvo se dešava njima” do “Samoubistvo je gen koji sam mogla naslediti?”

MH: To je uvek bio sastavni deo mog života. To je i razlog zašto sam ga nazvala “Running From Crazy”. Kada je moja sestra umrla pomislila sam da je palica sada predata meni i da je moj red da poludim.

SC: Zaista, kao da mu treba telo domaćina?

MH: Da. Zaista mi je trebalo dosta vemena da odvojim sebe od toga. Uvek sam pomišljala, “Jebote, sada je red na mene. Razboleću se i ko zna šta će se desiti.” Tako da je to bio samo razlog više zašto sam bila nepopustljiva prema sopstvenom načinu života, i zato pišem knjige o zdravlju i velnesu. Osećala sam da moram ostati na nivou, morala sam imati kontrolu, morala sam znati šta jedem, morala sam znati šta radim, morala sam vežbati. Sve te stvari su veoma moćne i zaista pomažu, ali ih sada ne radim radi preživljavanja. U početku sam samo pokušavala da preživim. Predpostavlja sam da ću u suprotnom pasti.

SC: Da li smatraš da je želja za kontrolom zapravo bila sredstvo uz pomoću kojeg si pokušavala zaustaviti nešto što si videla kao neminovnost ludila?

MH: Evo šta je istina, i o tome govorim na početku filma – Mislim da ovo nije priča o tragediji, već o otkrivanju da svako može naći izlaz. Pod jedan, moramo pričati o tome. Pod dva, možeš stvari posmatrati iz čistije i poštene perspektive, kada se radi o tome šta se dešava u tvom životu i kako se ti po tom pitanju osećaš, kao i zašto razmišljaš na način na koji razmišljaš. Smatram da postoji genetska predispozicija za mentalne bolesti, depresiju, suicidnost, ali takođe smatram da način života može promeniti dosta toga. Ukoliko ste zavisnik, pijete i pored toga još unosite tablete, to može izazvati ozbiljne probleme.

SC: Kao dolivanje benzina na vatru.

MH: Da. Mislim, to je ono što se desilo mojoj sestri Margo. Iskreno, nisam pomišljala da će ona biti jedna od onih koji će počiniti samoubistvo.

CS: Film sam po sebi jeste kao ruska lutka, babuška. To je dokumentarac unutar dokuentarca. Mislim da je super što si ubacila dosta njenih snimaka koje je napravila za svoj dokumentarac o vašem dedi.

MH: Kad smo počeli nisam ni znala da ih imamo. Barbara je pronašla 43 sata neisečenog, neviđenog materijala koji je Margo napravila.

SC: Dosta pričaš o osećaju skrivenosti i nevidljivosti unutra svoje porodice, a u međuvremenu tu je i ovaj snimak gde tvoja sestra kaže da se oseća na isti način.

MH: U mojoj porodici se niko nije osećao cenjenim zbog onoga to on zaista jeste. Znala sam da se Margo osećala udaljenom i da je patila. Ali nisam znala koliko je snažno na nju sve uticalo. I kada sam rekla da sam mislila da je glupa…Da, to je bilo strašno priznanje za mene. Bilo me je sramota.

SC: Mogu reći da se u filmu, ponekad u prolazu, spominju šokantne stvari. Kao npr, situacija kada Margo kaže da ti je isekla trepavice makazama.

MH: Pa eto…(smeh)

SC: Da li ti je teško da sada samo pričaš o njoj?

MH: Teško je.


Izvor: Interview Magazine, By Sloane Crosley

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.