Film | Muzika

Intervju: Vim Venders o filmu i svojoj retrospektivi

Vim Venders

Nemački reditelj Vim Venders razgovarao je sa ekipom Indivajera o tome koliko se filmska industrija 70-ih razlikovala od današnje, zašto reditelji treba da nastave sa korišćenjem 3D-a i razlozima zbog kojih bi većinja njegovih klasika danas predstavljala potpuni neuspeh za bioskopske kase.

Uz Hercoga i Fazbindera, Venders zaokružuje najpoznatiji rediteljski trio nove nemačke kinematografije. Ovaj reditelj je možda najpoznatiji i najprepoznatljiviji po svojim “drumskim” filmovima u kojima se likovi prepuštaju proputovanjima (peške ili kolima), otkrivajući predele koji ih usput vode kroz sopstvene unutrašnje pejzaže.

U poslednje vreme Vedners se više okrenuo dokumentarnom filmu, žanru za koji veruje da mu pruža više kreativne slobode. Njegova retrospektiva, Portraits Along the Road, obuhvata 40-ogodišnju karijeru, počevši od najranijih drumskih filmova (“Kings of the Road”, “Alice in the Cities”), preko umetničkh filmova 80-ih koji su ga uzdigli do internacinalne slave (“Wings of Desire”, “Paris Texas”, “Lisbon Story”), pa sve do dokumentaraca (“Buena Vistal Social Club”, “Pina”, “The Salt of the Earth”). 

Ekipa Indivajera je razgovarala sa rediteljem o tome koliko se radikalno film promenio u poslednjih nekoliko decenija. Može se reći da je film spontano pobegao iz pravih filmskih okvira, postao je više biznis nego umetnička forma. U ovom trenutku filmska industrija žudi za “sigurnošću” – svi unapred žele da znaju kakav će film biti pre nego što ga snime ili finansiraju. Vreme nostalgičnih projekata, kao što je Vendersov film “Wings of Desire”, snimljen 1987. bez scenarija i ničega više osim jednostavne sanjalačke vizije, je bilo i prošlo. Na svu sreću još uvek imamo Vendersove filmove kojima se možemo vraćati u narednim godinama koje dolaze.

Vim Venders - Portraits Along the Road

Indivajer: Na koji način mislite da su se finansiranje filma i proces produkcije promenili u odnosu na 70-e i 80-e godine kada ste vi radili?

Vim Venders (VV): U pitanju je drugačija utakmica. 70-ih je postojala samo jedna vrsta filmske produkcije. Vaš izbor je bio 35 milimetarski film, 16 milimetarski film, crno beli ili kolor, i to je bilo sve. Danas film možete praviti na mnogo načina. Danas možete napraviti mnogo skuplje filmove nego što smo ikada i zamišljali, kao i mnogo jeftinije. Finansiranje i priprema filma je danas potpuno drugačija igra. Ne možete snimiti film ukoliko nemate zaista dobar scenario.

Indivajer: Čak i ukoliko ste veliko rediteljsko ime?

VV: Naročito ukoliko ste veliko ime. Danas imate mnogo veću slobodu ukoliko se vaše ime pojavljuje prvi put. Ukoliko ste veliko ime prvo ih zanima da pogledaju vaš scenario. Ideja pravljenja filma bez velikog scenarija, ili bez gotovog scenarija, iako sam ja napravio niz filmova bez ijedne napisane stranice, je danas nezamisliva. Ukoliko bi danas izašao i pokušao snimiti film “Kings of the Road” izbacili bi me iz svake kancelarije, institucije ili distributerske kuće kojoj bih se obratio za novac. Niko ne bi bio voljan da uložu novac u film sa rediteljem koji bi vam rekao “napisaćemo ga usput”.

Indivajer: Ljudi više vole sigurnu stvar.

VV: Da, danas je to mnogo više industrija nego što je to bila ranije. U to vreme na film se više gledalo kao na deo umetnosti, jezika i formu izražavanja. Ukoliko biste danas rekli, pa želim da snimim film o dvojici likova koji putuju kroz Nemačku i usput otkrivaju zemlju, a sama radnja je zapravo o stanju u kojem se bioskopi nalaze i svim tim malim gradovima u kojima postoji još samo jedan bioskop koji umire, rekli bi vam, napišite scenario i dođite opet. Međutim, u to vreme smo imali mogućnost da finansiramo takav film i mogao sam da ga snimam duži vremenski period, tačnije 11 nedelja. Danas se filmovi moraju snimati mnogo brže. Takođe, post produkcija traje dosta duže. U to vreme, sa linearnim editovanjem, nikada nisam proveo duže od par meseci u sobi za editovanje. Ali danas sa digitalnim kamerama tamo morate sedeti čitavu godinu. A zatim moraš da radiš na zvuku još godinu dana ili šest meseci. Tako da je proces dosta sporiji. Finansiranje filma takođe zahteva više vremena. Veoma često vam kažu, zvuči obećavajuće, ali mislimo da biste trebali još malo poraditi na scenarju. Kada završite dođite ponovo.

Vim Venders - Wings of Desire

Indivajer: Kakva je situacija sa dokumentarnim filmom – koliko se tu finansiranje razlikuje od igranog filma?

VV: Snimio sam više dokumentaraca tokom poslednje decenije nego ikada do sada, a uglavnom iz razloga što u tom polju ima mnogo više slodobe, a ljudi bi to mogli prihvatiti kao da si napisao kratku obradu a ne scenario. Čak je i na polju dokumentarnog filma takva situacija, verovali lii ne. Moji studenti koji izađu napolje u nameri da naprave svoj prvi film očekuju da snime dokumentarac zasnovan na scenariju. Tako da je to malo izmaklo kontroli. Ljudi više  žele sigurnost. Pre nego što se napravi film oni žele da znaju kakav će on biti. Bio sam zaista privilegovan što sam mogao da počnem 70-ih i što sam mogao da snimam po jedan film godišnje. Jedina živa osoba koja i dan danas to radi je Vudi Alen. On ima pravu mašineriju, piše tokom zime, priprema se u proleće, snima u leto i edituje u jesen. Ima sve. Međutim, on je jedina živa osoba koja to idalje radi.

Indivajer: Nisu baš svi dobri…

VV: Pa, to dolazi sa takvim tempom. Ja sam bio u stanju da to radim samo tokom 70-ih. Tokom 80-ih je već postalo komplikovanije. Za “Every Thing Will Be Fine” mi je trebalo pet godina, a za “Salt of the Earth” tri. Od samog početka, preko koncepcije, pa dok ne izađe u biskope. Tako da sve traje duže, dosta je komplikovanije, ljudima je potrebna veća sigurnost i sve mnogo više izgleda kao industrijski proces.

Indivajer: Filmska zajednica je danas prilično uključena – filmski stvaraoci, kritičari i publika su u onlajn interakciji. Reditelj odmah može pročitati šta publika misli o njegovom ili njenom filmu. A industrija je veća nego ikada – filmski festivali su ogromni, sve je veća pokrivenost i veći broj filmova, tona publiciteta. Na koji način se filmska zajednica, po vašem mišljenju, izmenila u poslednjih par decenija?

VV: Kada sam ja počinjao sve je to mnogo više bilo bazirano na prijateljstvu i solidarnosti. Nemački film je stoga bio moguć kroz čin jedinstvene solidarnosti 15 ili 20 filmskih stvaraoca koji su se međusobno pomagali, zato što niko od nas nije bio u mogućnosti da sam producira, a kamoli da distribuira ceo film potpuno samostalno. Čak iako nismo voleli filmove onoga drugog pomagali smo jedan drugome. Danas je to gotovo nezamislivo. Sve je mnogo više takmičarski. Filmovi su danas pod mnogo većim pritiskom. Od samog početka imate mali prozor i ukoliko se vaš film ne “klikne” sa poblikom više ga nema. Ukoliko bi film kao što je “Wings of Desire” danas izašao ne bi imao nikakve šanse. Nestao bi. Čak i u to vreme mu je bilo potrebno vreme. Na kraju je postao klasik, ako mogu tako da se izrazim, ali za to je bilo potrebno vreme. Postoji dosta dobrih filmova koji ne uspeju. Tako da se osećam privilegovanim što sam mogao početi 70-ih. Bilo je više strpljenja i mladi reditelj, kao što sam ja tada bio, je mogao napraviti nekoliko promašaja bez da mu karijera propadne. Danas je jako teško napraviti drugi film ukoliko vam prvi nije uspeo.

Vim Venders - Paris Texas

Indivajer: Kako su vaši filmovi prihvaćeni u Americi u odnosu na vašu rodnu Nemačku?

VV: Ja sam jedan od onih momaka na koje se može primeniti izreka o proroku u sopstvenoj zemlji. Novi nemački kinematografski talas je bio izum američke štampe, oni su ga skovali. Hercog, Fazbinder, ja i još nekoliko momaka. U Nemačkoj su na nas gledali kao na gomilu beznadežnih frikova. Ono što nam je pomoglo jeste priznanje koje smo dobili u Americi. Tako da sam veoma zahvalan za način na koji su moji filmovi primljeni u Americi. U Nemačkoj smo bili odmetnici. Niko nije znao šta da radi sa nama.

Indivajer: Zašto se Nemci nisu okrenuli vašem filmskom stvaralaštvu?

VV: Zato što je nemačka kinematografija bila uništena usled 15-ogodišnjeg snimanja pod Nacistima gde je sve bilo samo stroga propaganda. Posle toga, tokom 50-ih i 60-ih, nemački film je bio dosta pod uticajem američke kinematofrafije. Nemci nisu imali samopozdanja u sopstvene priče, niti kada je u pitanju činjenica da film može biti refleksija njihove istorije. Umesto toga su se ugledali na američke filmove i bili su presrećni da ne moraju biti u dilemi kada je u pitanju njihova istorija. Kada smo se mi pojavili 60-ih i 70-ih ljudi nisu bili naviknuti da se suočavaju sa sobom. Smatram da nam je otvorenost američke publike i kritike sa kojom su filmovi prihvaćeni pomogla kako bi nas shvatili ozbiljno.

Vim Venders - Every Thing Will Be Fine

Indivajer: Napravili ste nekoliko 3D filmova, uključujući i poslednji “Every Thing Will Be Fine”. Već nekoliko godina zagovarate korišćenje ovog formata, ne samo za fantazije i epske akcije, već i za drame. Šta je to što volite kod 3D-a – kakav potencijal vidite u njemu?

VV: Možda će američkoj publici zvučati uvrnuto kada kažem da ga volim zbog intimnosti i zbog načina na koji se zbližava sa ljudima. Moje kolege u Americi povezuju 3D sa efektima, bukom i akcijom. Ja mislim da je njegova prava tendencija intimnost, toplina i utapanja. To je fantastičan alat koji vam omogućava da otkrijete svet i da pričate realne priče, a koristi se za potpune suprotnosti. I to me izluđuje. Plašim se da će 3D nestati bez da je bio zaista otkriven. Ljudi su čak skeptični kada je reč i o mom novom filmu “Every Thing Will Be Fine”. Kažu, ne volim 3D. Tada pokušam da im objasnim o čemu se zaista radi i zašto mi se dopada, ali oni ostaju skeptični zato što su sagoreli. Ja sam veliki pobornik ideje da 3D može uraditi stvari koje niko ne može pretpostaviti.

Indivajer: Ljudi su bili ludi za 3D-om u filmu “Pina”.

VV: Da, ali od tada ništa novo nisu videli. Mislio sam da je to početak negeča. Dok sam radio na filmu odlučio sam da napravim intiman izmišljen film u 3D-u i trebalo mi je pet godina. Pomislio sam, dok ovaj film izađe biće jedan u sto. Do tada će već biti ovakvih intimnih filmova, komedija, dokumentaraca, čitavo izobilje napravljeno na ovom jeziku i sjajno će se uklopiti u taj novi pejzaž. I sada je konačno izašao i sve je potpuno drugačije.

Vim Venders - Pina

Indivajer: Nikada niste voleli da snimate u studiju. Pretpostavljam da ne odobravate masovno snimanje filmova ispred zelenog ekrana. Da li smatrate da se specijalni efekti i CGI mogu porediti sa snimanjem filma u stvarnom svetu?

VV: (smeh) Imate sjajan način na koji postavljate ova velika pitanja. Mislim da je svet jedno fantastično mesto i zaista mi je dosadno da gledam filmove ukoliko znam da glumci nikada nisu bili tamo. Nikada nisu ni videli jedno drugo. Jesu razgovarali međusobno, ali se nisu videli. Mislim, možete to uzeti zdravo za gotovo ukoliko snimate film u svemiru, naravno da ljudi neće biti tamo, ok. Ali, ukoliko su u Jeloustounu ili gde god, voleli biste da su zaista bili tamo. Danas, manje ili više, ljudi uzimaju zdravo za gotovo to da filmovi nemaju nikakve veze sa njihovim životima. To je postala definicija filma. Ja mislim da je to tužno. Mislim da filmovi mogu da prosvete naš život na jedan prelep način i ja imam jak afinitet ka onome što je stvarno i ka tome kako je to osetiti se živim u današnje vreme i ka celoj prokletoj mizeriji života. Mislim da je to nešto što filmovi mogu prosvetlili kod čoveka. Ali ta ideja je danas gotovo zastarela.

Indivajer: Vaši filmovi to rade.

VV: Da, zato to sam ja gotovo zastareo.

Indivajer: Ne bih se složila sa vama.

VV: Verovaću vam na reč.


Izvor: Indiewire, by Anya Jaremko-Greenwold

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.