Planeta

Intervju: Nil de Gras Tajson o univerzumu, nauci i istraživanju

Nil de Gras Tajson

Popularizacija nauke je postala lična strast za astrofizičara Nila de Grasa Tajsona, direktora njujorškog Hejdn planetarijuma i mesečnog esejiste za časopis Natural History. Njegova poslednja kniga Nastanci (Origins) predstavlja džepnu istoriju univerzuma, počevši od Velikog praska pa do pojave života na Zemlji. Glavni urednik časopisa American Scientist, Greg Ros, zamolio je Tajsona da odgovori na par pitanja koja se tiču najnovijih zagonetki u oblasti kosmologije i izgleda za otkrivanje vanzemaljskog života. Takođe, tu je i pitanje kako najbolje inspiratisati buduće generacije da nastave da slede ova istraživanja.

Studije o poreklu svega se sve više i više oslanjaju na kombinovanje uviđanja iz astronomije, geologije, biologije i drugih oblasti. Pred kakve izazove to stavlja naučnu zajednicu i da li ih možemo prevazići?

Tradicionalne naučne grane, sa kojima smo se svi upozanli tokom osnovnih i viših studija, su objavljivane u zasebnih časopisima i svaka od njih je razvila sopstvene metode i sredsta za istraživanja. Ovakve navike radjaju široko znanje u okviru jedne discipline koja je, obično, misteriozna za mnoge druge discipline.

S obzirom da su astrofizičari imali malo uvida u pitanje Velikog praska bez pomoći fizičara koji se bave česticama, i s obzirom da su hemičari imali malo uvida u poreklo elemenata bez nuklearnih astrofizičara, i s obzirom da su planetarni geolozi imali malo uvida u to kako da traže život na drugim planetama bez pomoći biologa, i s obzirom da su biolozi imali malo uvida u postojanje sredina u kojima rastu ekstremofili bez pomoći geologa, i s obzirom da bi paleontološki pogled o masovnom izumiranju bio nepotpup bez pomoći stučnjaka koji se bave kometama i asteroidima, možemo zaključiti da bi celokupan vidik današnjih istraživanja bio nemoguć bez smislene polenizacija (oprašivanja) različitih disciplina.

“Umbrella” finansiranje dosta pomaže u ovome, kao što je npr. NASA-in astrobiološki program koji formalno okuplja astrofizičare i biologe (kao i mnoge druge) u cilju zajedničkog istraživanja kada je u pitanju potraga za životom u svemiru. I zaista, tek kada se ovaj program pojavio, potraga za životom u svemiru je počela da znači nešto drugo osim potrage za inteligentnim životom.

Ističete da najveći deo univerzuma sačinjava tkzv “tamna materija”, čije postojanje možemo zaključiti samo na osnovu njenog gravitacionog uticaja. Ovo nazivate “najdugovečnijom” misterijom u astronomiji. Da li ste naklonjeni nekom od objašnjenja?

Kada ste čekić svi problemi vam liče na eksere. Dakle, ako pitate fizičare čestisa šta je tamna materija, oni će vam odgovoriti da je ona sačinjena od slabe interakcije supersimetričnih čestica. Ukoliko ovo pitanje postavite višeuniverzalnom kosmopoliti, možda ćete čuti da je tamna materija gravitacija od obične materija iz paralelnog univerzuma.

Ukoliko pitate naučne ikonoborce, ono bi vam rekli da je naše razumevanje gravitacije pogrešno i da mu je očajnički potrebna revizija. Ja sam lično agnostik po ovom pitanju, iako mi moje poznavanje istorije nauke kaže da će se rešenjem ovakvog dugogodišnjeg problema (koji sada već traje preko 70 godina) verovatno rešiti i mnogi drugi problemi za koje sada ne možemo ni pomisliti da su u međusobnoj vezi.

Vi ističete da verovatno nećemo pronaći inteligentan život u našem solarnom sistemu i da međuzvezdane razdaljine predstavljaju veliku prepreku kada je u pitanju komunikacija sa udaljenim planetama. Da li to isključuje bilo kakvu nadu interakcije sa drugim civilizacijama?

Ako pod “interakcijom” podrazumevate posetu drugim zvezdama onda zaista nema nade. Ljudsko putovanje do udaljenih solarnih sistema leži van svake trenutne projekcije, bilo tehnologije ili nauke. Razdaljine su toliko velike, a prvo pravilo naučnog istraživanja je da vaš eksperiment ne sme da traje duže od vašeg života.

Ako pod “interakcijom” mislite na to da imamo neku konverzaciju, to će, takođe, biti teško. S obzirom da je svetlosti potrebno nekoliko decenija da bi došla do najbliže zvezde koja nalikuje Suncu, niko ne šalje radio poruke u nadi da će uspostaviti neki “zanimljiv” razgovor.

Za mnoge od nas najreprezentativniji reper televizijske kosmologije je bio Karl Saganov Kosmos iz 1980. Da li je poznanstvo sa Saganom uticalo na vas s obzirom da ste nedavno radili mini seriju Nastanci za PBS?

Karl Sagan je postavio standardne kada je reč o naučnoj komunikaciji, tako da je moj prvi prioritet bio da provežbam kako da izgovorim “bill-yun”. Posle ovog ključnog koraka ostatk komunikacije sam bazirao na verovanju da publika može da detektuje kada ste zaljubljeni u temu o kojoj govorite. I kao što je Karl umeo da kaže: “Kada ste zaljubljeni želite da za to zna ceo svet.”

Nil de Gras Tajson

Kao direktor planetarijuma uključeni ste u mnogobrojne programe. Koji je, prema vašem mišljenju, najefikasniji način za promociju unapređenja nauke?

Nemojte da stajete na put deci  kada na sasvim prirodan i očigledan način istražuju svet oko sebe, čak i ako to znači da će vam nekada napraviti potpuni haos u kuhinji ili dnevnoj sobi. Sve je stvar perspektive kada su u pitanju ove stvari. Kada je moja ćerka imala dve godine prosula je šolju mleka na sto i posmatrala kako tečnost vijuga između lišća, a zatim kaplje na pod. U tom trenutku je ona zapravo izvodila eksperiment dinamike fluida. Dakle, pustite ih da se igraju. Kada to uradite deca neće ponovo morati da se upoznaju sa načinima ispitivanja prirode i zadatak promovisanja nauke će biti samo trivijalna vežba.

Isto tako, barem za decu uzrasta od 10 do 16 godina, faktor da je nešto “kul” je veoma bitan. Da li je ono što im pokažete dovoljno kul da će i oni poželeti da to nekome pokažu ili ispričaju? Ukoliko jeste, uspeli ste da posadite seme.

Predsedik Buš vas je imenovao za glavnog u okviru komisije “Mesec, Mars i dalje” i nekoga ko će davati preporuke za nove inicijative kada je u pitanju ljudsko istraživanje svemira. Šta je u okviru ovoga najnovija vest i koji su naredni koraci?

NASA je več počela svoju reorganizaciju koja zahteva da se agencija rekonstruiše oko istraživačke inicijative u kojoj bi ceo solarni sistem postao naše dvorištve. Na ovaj način NASA neće biti usmerena ka nekim određenim destinacijama. Ključna razlika između Apolo ere 60-ih i današnjice je ta da će NASA plaćati za programe koji će biti u službi vizije. Nadamo se da će ovo stvoriti održivije preduzeće, sa ciljevima koje će biti moguće modifikovati kako nauka i tehnologija budu zahtevale ili dozvoljavale.

Nil de Gras Tajson

U svojoj autobiografiji Nebo nije granica ističete uspeh robotskog svemirskog istraživanja i navodite da našu eru svemirskih dostignuća ne bi trebalo da merimo prema ljudskim tragovima koje smo ostavili. S obzirom na visoke troškove i rizike, zašto podržavate ljudsku misiju na Mars?

Kada nosim svoj naučni šešir onda ne podržavam ljudsku misiju na Mars. Odnos troškova i povratka sa takve misije je sramotno nizak. Međutim, kada nosim šešir javnog edukatora mogu da vidim i osetim uzbuđenje javnosti dok posmatra kako njegova vrsta odlazi u orbitu i izvan nje.

U okviru kosmologije još uvek imamo dosta pitanja bez odgovora. Koja od njih vas najviše intrigiraju i gde mislite da ćemo pronaći odgovore?

Evo mojih top tri: Šta je bilo pre univerzuma? Da li postoje višestruki univerzumi? Da li postoji teorija svega?

Teorija struna i srodna istraživanja u kvantnoj oblasti su veoma vruća i na tragu ovih odgovora, ali ja sam nestrpljiv. Kada sam, pre skoro 20 godina, počeo da ispitujem teoretičate struna: “Koliko još”, oni su mi odgovorili: “Još samo nekoliko godina, skoro pa smo završili!” I od tada, na svake dve godine mi daju isti odgovor. Tako da ne znam gde da usmerim svoje poverenje. Ajnštajn je došao do opšte teorije relativnosti nakon deset godina od posebne teorije relativnosti. Johan Kepler je došao do svog trećeg zakona planetarnog kretanja posle 10 godina od postavljanja prva dva. Pomislili biste da će legija visoko cenjenih teoretičara struna imati neki bolji odgovor nakon 20 godina. Ali, izgleda da nemaju. Možda lajemo na pogrešno drvo.

Pogledajte sjajnu diskusiju Ričarda Dokinsa i Nila de Grasa Tajsona na temu nauke.


Izvor: American Scientist

Povezane Vesti:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.