Film | Muzika

Intervju: Džon Voters o svom filmskom radu i tome zašto odbija da ide unazad

Džon Voters

Džon Voters (John Waters) ne može da poveruje da bi neko napravio retrospektivu njegovog rada, a po najmanje njujorško prestižno Filmsko udruženje Linkoln centra. “To je priznanje potpuno nerazumljivo čoveku čiji su “grešni” filmovi šokirali ponoćnu filmsku publiku 70-ih, a to nastavljaju da rade i danas. To je za poštovanje”, uzvikujući objašnjava Voters.

Votersa je veoma lako potceniti. Zajedno sa svojim Drimlendersima i uz pomoć neverovatne volje i sposobnosti, uspeo je da izdigne sve svoje vizije perverzije na određeno nivo dostojanstva i da se, sa svojim nepristojinim mislima, uvuče u andergraund umetnost. U njegovom umu komedija ne poznaje granice. Iako su njegovi rani snimci, kao i debitantski film Mondo Trešo (Mondo Trasho) iz 1969., bili inspirisani Vorholom i Rasom Majerom, svakako dele i duh nemih filmova Bastera Kitona. Da li treba da se nasmejemo ili da uzdahnemo na scenu iz filma Desperate Living kada lezbejka Mol Mek Henri, koja se bavi rvanjem, otkrije svoj ogromni penis, koji je nastao kao rezultat brzinske promene pola? Votersova hrabrost omogućava i jedno i drugo, i to na isti način kao što neki film katastrofe može izazvati i strah i strahopoštovanje. Ili, na primer, ozloglašena scena iz filma Ružičasti flamingo (Pink Flamingos) u kojoj Meri Vivijan i Deni Mils u sceni seksa gnječe svojim telima pravo pile. Možemo reći da Votersova umetnost nikada nije delovala proračunato, ona je jednostavno izlazila na površinu.

Danas se Džon Voters smatra brendom. On glumi, domaćin je mnogobrojnih tv emisija, piše knjige, nastupa kao samostalni umetnik i transformiše mejnstrim u nešto što može “svariti” sve ono što je on proizveo tokom 70-ih. Iako nije smimio film još od Dirty Shame-a, 2004., on je i dalje čovek koji je pretvorio Divajna, a.k.a. Harisa Glena Milsteda, stalnu kraljicu Drimlendersa, u sporednu zvezdu filma Lak za kosu (Hairspray), velikog filmskog ostvarenja u ne tako progresivnoj 1988. Njegog humor se ušunjao u Holivud kroz filmove Mama serijski ubica (Serial Mom), Peker (Pecker) i Cecil B. DeMented. Njegova filmografija predstavlja pravo čuda i definitivno ne bi trebalo da prođe neprimećena.

“50 godina Džona Votersa: Koliko možete podneti?” je prva kompletna američka retrospektiva njegovog dela i u to ime je magazin Disolv porazgovarao sa ovim ekscentričnim umetnikom.

Džon Voters

Disolv: Nedavno sam razgovarao sa koleginicom koja radi za jedan tinejdžerski magazin. Kaže da ste joj poznati samo kao ličnost, ali ne i kao režiser. Da li vas to frustrira?

Džon Voters: Nisam snimio film već deset godina, tako da me ljudi najviše prepoznaju kroz knjige.

Disolv: Da li ste odustali od režije? Da je film još uvek blizak vašem srcu?

Džon Voters: Jeste, ali samo pričam priče. Posle mog poslednjeg filma nisam mogao da prikupim novac za snimanje novog. Biznis u filmu se dosta promenio. Žele da uspete bez novca. Moja poslednja knjiga je bili na listi bestselera, tako da više imam uspeha na toj strani. Ali snimiću još neki film. Ne može se baš reći da se moj glas na tom polju nije čuo. Idem tamo gde žele da čuju moje priče. Imam šou koji vodim, imam knjige, imam izložbe fotografija – imam mnogo karijera.  Zauzet sam za naredne dve godine. Još uvek imam sastanke u vezi filma koji želim da snimi, Fruitcake. To je zapravo satira dečjeg božićnog filma, ali ko zna. Ne znam da li ću sakupiti novac. Ako se to ne desi imamo dosta drugih projekata. Ok sam sa tim.

Disolv: Novac nije bio faktor u vašim ranijim filmovima.

Džon Voters: U svojoj ranoj karijeri mi je bilo ok da nemam para. Svi počinju bez novca. Ali sada ima četvoro zaposlenih. Zaista nemam želju da budem andergraund reditelj u 68. godini.

Disolv: Kako je film postao vaš kanal? Kako je on omogućio da kroz njega kažete sve što ste želeli reći?

Džon Voters: Kada sam bio baš mlad radio sam kao lutkar na dečjim rođendanskim proslavama. Na taj način sam pričao priče. Negde sredinom 60- ih su počeli da izlaze prvi andergraund filmovi. Čitao sam o njima i nisam ni pomišljao da bih ja mogao snimiti jedan takav. Jedina stvar koju sam poznavao su bili holivudski filmovi. Međutim, kada sam pročitao kolumnu Džonasa Mekasa u Vilidž vojsu o andergraund filmovima, koju sam, inače, verno pratio svake nedelje, shvatio sam da, za ovakav tip filmova,  novac i nije potreban. Možeš da koristiš prijatelje kao glumce i hteo sam da pokušam. Obično sam koristio ljude od kojim sam iznajmljivao opremu i na taj načimn sam i naučio da snimam filmove. Mislio sam da su andergraund filmovi kontroverzni. Da pomeraju granice i uzrokuju nevolje. Imali su bitnike i hipike – svet u kojem sam i ja želeo da budem.

Džon Voters i Divajn

Disolv: Kada ste snimili svoj prvi kratki film “Hag In A Black Leather Jacket”, da li se radilo o tome da samo sve snimite i stavite na ekran ili ste u to ušli sa nekom vizijom?  

Džon Voters: To se jedva može nazvati pravim filmom. Napravljen je pod uticajem teatra apsurda uz pomoć 8mm-arske crno bele kamere doke je zvuk sniman na kaseti. Bio je bez usne sinhronizacije. Nisam ni znao da postoji montaža i nisam imao pojma šta radim. Apsolutno ništa. Film je samo jednom prikazan. Njegovo drugo prikazivanje je bilo u Linkoln centru. Drugo prikazivanje ikada! Postoji razlog za to. Film i nije baš neki. Ali je svakako posejao groznicu mom filmskog stvaralaštva. U njemu nema nikoga iz Drimlendersa osim Meri Vivijan Pirs. Divajna još uvek, tada, nisam poznavao. Roman Kendles je bio prvi koji se priključio Drimlenders ekipi. Meri Vivijan Pirs je jedina koja se pojavljuj u svim filmovima. Na kraju filma “Hag In A Black Leather Jacket” ima njena scena u kojoj izvodi prljavi ples “bodie green”. I to bez ikakvog razloga. To nije imalo nikakve veze sa radnjom filma.

Disolv: Mnogi vaši raniji filmovi odbijaju da prate tok filma.

Džon Voters: Te je bio teatar apsurda! Poenta je bila da nema neke radnje. Plot filma je venčanje između crnca i belkinje koje venčava član Kju kluks klana i to na krovu kuće mojih roditelja, kod kojih sam tada živeo.

Disolv: Dali ste ikada sebe doživljavali kao neku vrsta dokumentarnog reditelja koji hvata alternativni način života?

Džon Voters: Ne, nisam, zato što ništa od toga nije bilo stvarno. Čak i u filmu “Roman Candles” je kopiran Vorholov “Chelsea Girls”, nasumičnim snimanjem ljudi dok rade sjebane stvari. Bio sam u spavaćoj sobi svojih roditelja koja se teško mogla nazvati Čelsi hotelom. Endi je bio dve decenije ispred mene. Ali nikad nisam bio dokumentarista – svi su uvek imali scenario, osim u filmu “The Diane Linkletter Story”. Ali možete i sami videti da on nije postigao neki uspeh.

Disolv: Vaši filmovi razotkrivaju stvari, čak i kao fikciju. Ima smisla da ste za film “Dirty Shame” sarađivali sa Džonijem Noksvilom.

Džon Voters: Naravano! Džoni Noksvil je bliži duhu Pink Flamingos-a više od bilo kojeg filmskog stvaraoca, ikada. On je u fazonu anarhije i golotinje. On je anarhista. Veliki sam Džonijev fan.

Džon Voters i Drimlendersi

Disolv: Ako je najbitnija stvar u filmu “Hag In A Black Leather Jacket” bila uhvatiti vašu komediju na bilo koji mogući način, šta se ističe kao vaš prvi rediteljski izbor u filmu?

Džon Voters: Moj prvi izbor je uvek bio napisati koncept koji će ljudi želeti da pogledaju, čak iako se nije prodavao toliko dobro. Na primer, stvari kao što su snimanje Kenedijevog atentata sa Divajnom u ulozi Džeki (Eat Your Makeup iz 1968.) odmah nakon što se to dogodilo. Postojale su stvari za koje sam znao da stavljaju prst u oko i da su politički nekorektne, ali, u isto vreme, to su bile stvari koje su hipici smatrali smešnim. Za Divajna sam uvek imao misao da je ona predstavljala kombinaciju Džejn Mensfild i Godzile, sastavljena kako bi plašila hipike. To je bio moj izbor od samog početka.

Disolv: Da li je vaša anarhistična komedija i dalje zahtevala da glumce Drimlendersa usmeravate na tradicionalan način?

Džon Voters: U potpunosti. Improvizacije nije bilo nikada. Filmovi su snimani sa jednosistemskim mobilnim kamerama, naročito Višestruki manijaci (Multiple Maniacs) i Ružičasti flamingo (Pink Flamingos). Zvuk se snimao odmah na filmu. Niste mogli da sečete i da montirate. Bilo je kao da snimate predstavu. Zato smo imali beskonačne probe. Shvatio sam koliko je to bilo užasavajuće za glumce jer su morali da zapamte tri stranice dijaloga za jedan snimak. Ukoliko bi neko zeznuo stvar morali bismo počinjati iz početka. Zaista je bilo teško za glumce. Niko ih ne može nazvati ameterima. Bili su profesionalci. Glumci sa kojima sam radio u Holivudu nikada ne bi mogli zapamtiti tri uzastopne stranice dijaloga.

Disolv: Edit Mesi je povučena sa snimanja filma “Baltimore day job”, međutim bila je spremna i sposobna za drobljenje u filmovima “Pink Flamingos”, “Female Trouble” i “Desperate Living”.

Džon Voters: Ponekad bi umela da vikne akcija u sred dijaloga! Rekla bi ono što je stajalo u zagradi scenarija. Edi je bila autsajder glumica. Volela je da bude u filmovima. Volela je slavu, uzbuđenje. Ali je mrzela da pamti rečenice, imala je problem sa tim. Ali bog zna da je bila odan radnik. Izluđivale je glumce zato što je zaboravljala rečenice. Ipak, imala je takvu ličnost da je  nijedna normalna holivudska glumica ne bi mogla zameniti. Edi je bila stvarna. Volela je svoju ulogu u filmu Desperate Living zato što je dobila priliku da se obuče kao kraljica. Tu nije bila gola.

Disolv: U filmu Pink Flamingos njen lik je opsednut jajima. Jel tu zapravo na videlo izlazi opsesija Džona Votersa?

Džon Voters: Ja volim jaja, ali mi ona nisu nikakav fetiš. Želeo sam neživi objekat sa kojim niko ne bi bio toliko opsednut. Kada sam bio mali imali smo čoveka koji nam je donosio jaja, ali nije bio zgodan. Nisam imao nikakvo interesovanje za njega. Samo sam mislio da je čudno da nam neko donosi jaja svaki dan. To je veoma dirljiva stvar iz prošlosti.

Disolv: Pink Flamingos je bio ozbiljan iskorak u produkcijski vrednosnom smislu u odnosu na vaše prethodne filmove. Da li je to zahtevalo da prodate svoju viziju autsajderu?

Džon Voters: Otac mi je pozajmio novac. Vratio sam svaki peni i to sa kamatom.  On nikada nije pogledao film, užasavao ga se. Ali bili su puni ljubavi. Znali su da sam opsednut filmom i bili su zapanjeni kada sam im vratio novac. Finansirali su i Mondo Trasho, Makeup i sve filmove s početka. A ja bih im uvek vration novac i onda tražio dvostruko više. Sa Pink Flamingos-om mi je rekao “Ne moraš mi vraćati za ovaj film. Uloži u sledeći. Nisi išao na fakultet. Ali nemoj mi više tražiti novac.” 

Disolv: Polyester, Hairspray i Cry-Baby su filmovi koji su vas udaljili od avantgarde. Jel to bio izbor ili zahtev?

Džon Voters: Nikada dok sam pisao Hairspray nisam pomišljao na to da pravim komercijalni hit. Slučajno sam bio opsednut ovom situacijom prilikom tinejdžerskog igračkog šoua u Baltimoru. Plačljivko (Cry-Baby) je bio mjuzikl o 50- tim, tako da sam znao da to ne može biti “ponoćni” film. Nije ni trebao biti. Imao je budžet oko 11 miliona ili tako nešto. Ja sam realista. Znao sam da, što ti para ljudi više daju, ili kažu da će dati, to je i veća zainteresovanost. Ukoliko ne želiš zainteresovanost idi i pravi film za džabe. Ali ja sam to već prošao i pokušavao sam da napredujem. Želeo sam da doprem do većeg broja ljudi. Ali u filmu Cry-Baby ona pije svoje sopstvene suze. Teško da bih mogao pomisliti da sam se prodao sa bilo kojim od filmova koje sam napravio. Pre sam se šalio da sam ja u stvari pokušavao da se prodam, ali da me niko nije hteo kupiti.

Disolv: Serial Mom je jedan od vaših čudnijih filmova. Ima taj konvencionalni furnir, ali je sadistički.

Džon Voters: Mislim da je to moj najbolji film. Možda. Ne zbog zvezda koje su u njemu, već zbog toga što je to bio jedini film gde sam imao dovoljno novca, a do tada sam već naučio kako se pravi film. Divajn nije u njemu.

Disolv: Da li su vaši filmovi rođeni iz drugih filmova?

Džon Voters: Svaki moj film satirično prikazuje neki žanr. Pecker je film o umetniku. Dirty Shame je film o komercijalnom eksplatisanju seksa. Serial mom je pravi krimi film. To je ono na šta uvek prvo pomislim.

Disolv: Da li je srž dobrog filma koncept?

Džon Voters: To je pisanje. Mrzim improvizaciju. Danas svaki reditelj dozvoljava previše improvizovanja.

Disolv: Ukoliko bih vas mogao “primorati” i na neku skromnu izjavu: Da li postoji momenat, u bilo kojem od vaših filmova, gde možete uočiti da vaše pisanje prevazilazi visoke ciljeve?

Džon Voters: Ima jedna rečenica u filmu Ženske nevolje (Female Trouble) koja je toliko smešna i ljudi mi je neprestano citiraju. Tako da je uspelo. “Ne bih popušila tvoj ušljivi kurac ni da se gušim, čak ni da u jajima imaš kiseonik!” Neki dizalozi, način na koji su izrečeni, način na koji su odglumljeni – ispali su baš onako kako sam želeo. Ne gledam svoje filmove, ali mi ih ljudi citiraju.


Izvor: The Dissolve, by Matt Patches

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.