Naš ugao

Intervju: Aleksandar Gatalica

Naš poznati pisac, prevodilac sa starogrčkog jezika, muzički kritičar i dobitnik mnogih nagrada, Aleksandar Gatalica, iskreni je intelektualac koji bez dlake na jeziku govori o, kako sam kaže, onome što tragično nedostaje, a to su prevodi grčkih tragedija.

Podeliću ovde deo našeg razgovora koji će sigurno ostaviti utisak na sve vas koji volite i cenite antičku književnost, a pride ste i strasni ljubitelj pozorišta.

Aleksandar Gatalica

Gugleta: Kako ste se zainteresovali za antičku književnost i gde ste naučili grčki jezik?

Gatalica: Paralelno sam studirao svetsku književnost i klasične nauke; a ljubav, naravno, prilikom prvog susreta s Homerom. Tako obično biva. Sa Ilijadom i Odisejom, a potom tragičari. Nisam tada još imao ideju da ću prevoditi, ali hteo sam da naučim jezik jer je to bila osnovica i za pravilno bavljenje tom književnošću. Ipak, ko ne zna grčki i latinski neozbiljno je da valjano ulazi u materiju antičke književnosti, pa čak i s katedre svetske, odnosno, opšte književnosti.

Gugleta: Kao prevodilac prvi put ste preveli četiri antičke drame na srpski jezik ─ Edipa na Kolonu, Sofoklovu dramu, i od Euripida: Alkestidu, Ifigeniju u Aulidi i Bahantkinje. Podelite sa mnom vaše misli o značaju prevođenja grčkih tragedija na srpski jezik?

Gatalica: Više puta sam napisao da mi imamo tragičnu situaciju; da blizu trećine grčkih tragedija, i jedan broj Aristofanovih komedija nije preveden. To mi je već decenijama neshvatljivo. Preveo sam šest grčkih tragedija, od toga četri prvi put na srpski jezik, a od toga dve u 21. veku. To je meni potpuno neshvatljivo. Prevođenje jedne tragedije je ozbiljno i traje godinu dana, a možda i više. Nije to istio kao kada prevodite Džejn Ostin, pa sednete i prevodite prosto reč za reč; ne vređajući, naravno, prevodioce s engleskog jezika i ni u kom slučaju ne omalovažavajući njihov posao. Prevođenje sa grčkog je i prevođenje, i interpretiranje, i proučavanje u isto vreme; tako da ne može da ide ni brzo ni lako. Meni je neka brzina, otprilike, godinu i po dana za jednu tragediju kad se naravno sastavim s mogućnošću da uopšte započnem to da radim. Kolega Gordan Maričić i ja smo zasukali rukave tokom 90. godina i tokom dvehiljaditih, dok smo bili mlađi, i taj smo broj neprevedenih grčkih tragedija smanjili na manje od četvrtine. U glavnom je tu reč o Euripidovim dramama koje još stoje neprevedene. Mi smo u Platou izdali izbor Euripidovih drama i tada je prvi put izašao moj prevod Bahantkinja na srpski jezik. To je ta čudovišna tragična situacija da u 21. veku doživim, da prvi put prevedem na srpski jezik kapitalnu Euripidovu poslednju dramu koja ima nekoliko desetina hiljada stranica komentara samo za poslednjih 6 vekova i duže. Tako da se čovek oseća uzvišeno─poniženo u takvoj situaciji: s jedne strane zapala mi je čast da to prvi uradim, a s druge dogodilo se to meni i srpskoj kulturi u 21. veku. Doduše, bolje ikad, nego nikad.

Gugleta: Nedavno ste u dodatku Blic knjiga, u tekstu posvećenom Šekspiru, između ostalog, ponovo napisali: I dalje nemamo blizu jedne trećine grčkih tragedija ni u jednom jedinom prevodu na srpski jezik. No, o ovoj tragičnoj situaciji više puta sam pisao i na stranicama Blic knjige, pa ne bih da se ponavljam.Da li neko čuje te vaše reči?

Gatalica: Niko, rekao bih, niko. To nikakvog efekta nema.

Aleksandar Gatalica

Gugleta: Danas je opšta pomama oko knjige Pedeset nijansi siva. Ukoliko čitaoca zanimaju  erotske, lascivne i frivolne situacije, a uz to želi nešto i da nauči o životu ljudi u rimskom društvu,  može da pročita knjigu Petronija Arbitra, Satirikon ili, možda, priču o ljubavi i strasti Dafnida i Hloje na Lezbosu, pisca Longa. Recimo, Aristofanova društvena komedija govori o različitim odnosima politike i naroda koji se u komičnim momentima mnogo puta graniče s pornografijom i prostitucijom. Može li se izvući paralela s današnjim vremenom? Koju ulogu ima pozorište u svemu tome?

Gatalica: Drame naposletku služe igranju, ako već govorimo o dramama. A vrlo je ohrabrujuće, i ja ću do kraja svog života stajati postojan u tvrdnji da su antički komadi potpuno ravnopravni pozorišno, mizanscenski, dramaturški, s komadima čak Bernarda Šoa, Ežena Joneska pa čak i potpuno savremenih autora. Uz to veoma je jednostavno ─ i školovanim pozorišnim rediteljima ─ normalno izmeštanje u neko današnje vreme. Antičke drame tako postaju neverovatno aktuelne, što samo govori o važnosti tema kojima su se bavile i o svevremenosti upitanosti koje su postavljale pred ondašnju publiku kao i pred sadašnju publiku.

Gugleta: U vašem prevodu do sada postavljene su tri antičke drame. Kakvo je stanje na domaćoj pozorišnoj sceni i kakav je odaziv gledalaca?

Gatalica: Mi smo imali izuzetno uspešne produkcije u poslednjih 15 godina, ne samo u mom prevodu nego i u Gordanovom prevodu. On je s Kokanom Mladenovićem napravio Aristofanov Mir koji je stvarno bio uspešan; Žene u Narodnoj skupštini takođe su odlično prošle kod publike. Smem da kažem da je Ifigenija u Aulidi isto odlično prošla s više od 50 repriza. Vrlo dobro primljene su i Bahantkinje u režiji Stafana Valdemara Holma koji je, kao svetski režiser, na vrlo savremen način postvio ovu dramu. Na žalost, da ne ispadne da je sve baš idealno, Prometej u okovima, u mom prevodu, nije se primio kod publike. Malo je igran uprkos tome što je Branislav Lečić, rekao bih, fascinantno igrao jednog savremenog Prometeja koji je na sceni izgledao kao latinoamerički gerilac. Antička drama pruža ogromne mogućnosti za osavremenje i to znaju svi školovani pozorišni reditelji i ne postoji problem da se ona danas postavlja na scenu. Najveći problem pričinjavaju horske partije koje mogu da se svedu ili drugačije shvate. Na primer, Vida Ognjenović postavila je Cara Edipa, gde je horske partije shvatila kao politikantsko davanje obećanja, i mogu da kažem da je to jedno od najbrilijantnijih rediteljskih shvatanja horskih partija. Možda je ovo svetogrđe što ću kazati, ali u današnje vreme horske partije dobrim delom mogu da se izbace; one više nemaju verski karakter koje su imale u antičko vreme, kad su bile deo službe. Danas mi taj aspekt više nemamo; ne bi trebalo da tu budemo mnogo veliki puritanci, horske partije mogu biti skraćene, mogu biti udenute u nekakve dijaloške partije ili potpuno preskočene u scenskoj adaptaciji. Dakle, samo ono što ostaje: radnja u agonu dovoljno je, uz modernizaciju, da današnji gledalac to primi, u najmanju ruku, kao dramu Džordža Bernarda Šoa, ako ne i nešto modernije od toga. I dalje mi je čudno zašto nije uspeo Prometej u okovima, gde je Lečić bio fascinantni Prometej, u odličnoj kondiciji i veoma popularan… Pozorište je takvo, nikad ne možete unapred reći šta će uspeti; ja sam mislio da će se Ifigenija u Aulidi igrati svega nekoliko puta. To je tema koja se većinom tiče Trojanskog rata, međutim publika se zakačila za Euripidovu priču o žrtvovanju Ifigenije koja u poslednjoj trećini drame voljno pristaje da podmetne grkljan pod nož da bi grčke lađe krenule iz Aulide jer vetra nema, pa nema.

Ne možemo očekivati da Euripid bude popularan kao Elvis Prisli, ali Euripid je scenski čovek, majstor manipulisanja emocijama publike, i ljudi su to i danas prepoznali, dakle 24 veka nakon što je ta drama pisana. Ifigenija u Aulidi je 53 puta igrana u Narodnom pozorištu, i još bi se igrala da Marija Vicković nije otišla u Australiju u tom trenutku, i otud je prekinuto igranje; tako da mogu da kažem da nije sasvim istina da antička drama nikog ne zanima.

Car EdipIzvor:jovantarbuk.blogspot

Gugleta: Vi ste prevodilac i pisac, takođe i dobitnik Ninove nagrade i nagrade Meša Selimović za roman Veliki rat? Da li vam je nagrada otvorila vrata, i koja?

Gatalica: Kao piscu, naravno, jeste, ali kao prevodiocu, ne. To su moja dva života, moja dva heteronima Aleksandar Gatalica, pisac, i Aleksandar Gatalica, prevodilac; imam ja i treći; Aleksandar Gatalica, muzički pisac. Skoro ću biti kao Pesoa: tri heteronima. U mojoj glavi i u mojoj karijeri ne, naravno, to su dva razdvojena života, interesovanja i sveta. Da, grčka tragedija veoma je uticala na mene kao pisca i cela moja postavka književnosti koherentna je, čvrsta i na dobar način isplanirana kao što su to grčke tragedije. Da, naučio sam se dramaturgiji književnog dela od Euripida, pre svega. Nemam više lukrativnih ponuda za prevođenje zbog toga što sam Ninov dobitnik.

Gugleta: Da li je nagrada doprinela većoj prepoznatljivosti, a posledično i čitanju?

Gatalica: Nagrada je uticala da ljudi čitaju više i moje prevode, naravno, čitaju mnogo više moje knjige, ali čitaju mnogo više i dostupne prevode; čak čitaju i liriku, odnosno monodiju koju sam preveo 2004. Izuzetno mi je drago to izdanje, iako bih ga, sada, kada bih dobio priliku da ponovim te prevode, znatno promenio. Tu sam skupio sve što je duže od tri i po stiha od kapitalnih grčkih autora koji su bili samo delimično prevedeni na srpski jezik. Neki od njih, kao Mimnermo, vrlo slabo. Sapfa više, Solon polovično; te mi je drago što sam upravo njegove stihove preveo.

Ovaj, nadasve, zanimljiv razgovor, Aleksandar Gatalica završio je sledećim rečima:

Zainteresovan sam za tragediju, čovek sam koji je u pisanju tragičan i okrenut  tragediji. Nisam talentovan za komediju i kada se nađe neko ko je talentovan za komediju, trebalo bi mu zabraniti da radi bilo šta drugo dok ne prevede sve, da bismo mi ostali umirali od smeha. A za prevođenje antičkih komedija, potreban je komediografski talenat. Takav je imala Cica Šalabalić, i danas Vojin Nedeljković.


Razgovor vodila: Nina Gugleta

Povezane Vesti:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.