Naš ugao

Evolucija publike: Zašto idemo na koncerte?

Britanski sastav Depeche Mode je pre nekoliko dana održao svoj dugo očekivani koncert u Beogradu. Posle prvog neuspelog pokušaja, pre par godina, kada je koncert odložen zbog bolesti pevača, nedavni spektakl će, svakako, ostati upamćen u koncertnoj istoriji našeg glavnog grada. Masa od tridesetak hiljada ljudi, koja se okupila u nedelju veče u Ušće parku, napustila je koncert sa, uglavnom, pozitivnim mišljenjem ali i sa žalom što su ostali uskraćeni za još neke hitove čuvene elektro grupe.

Međutim, i pored neodsviranih par hitova, nameće se utisak da je koncertu za puni spektakl nedostajalo ipak nešto više od toga. Konkretno, nedostajala mu je dvosmerna interakcija. Nešto što je, praktično, oduvek bilo neophodan i osnovni element svakog vrhunskog nastupa. Kako većina stvari u životu vremenom evoluira u nešto drugo, tako su i koncerti, kroz godine i decenije gubili fragment po fragment od te interakcije, i prerasli u “event”, odnosno događaj u kojem bendovi i publika, često nastupaju potpuno autonomno, svako sa svojom definicijom koncertnog nastupa.

Evolucija publike: Zašto idemo na koncerte?

Turneje postaju sve glomaznije i duže, poprimajući oblike živog organizma kroz neophodni “brending”, dok kod samog nastupa, fokus sa svirke, nesvesno se prebacio na scenski nastup. Istini za volju, on je uvek bio bitan ali na način da odslikava umetničku energiju, a ne da oduševljava prisutne isključivo mogućnostima video bimova, ili bilo kojim drugim tehničkim aspektima, dok preko razglasa slušamo matricu.

Iako Depeche Mode-u ne možemo da zamerimo nešto od gore navedenog, činjenica da inertno “Thank you!” izgovoreno po dva, i više puta na kraju svake pesme, ne zadovoljava apetite onih najvernijih, kojima ovaj koncert svakako nije bio prvi. Međutim, utisak je da će im upravo ti, koji su u nedelju veče u najvećoj meri bili stacionirani u fan pitu, najpre i oprostiti ravnodušan verbalan nastup na bini.

Ta mala grupa mohikanaca još uvek živi po nekim davno utvrđenim pravilima koja, u nekoj meri, definišu dobar provod na koncertu. Ali šta je sa onom znatno većom grupom, rasutom iza poslednjeg reda tih najvernijih? Doživljaj koncerta je, svakako, individualna stvar, ali da li je toliko individualna da linija koja deli publiku na dve nezavisne grupe posetioca, postaje sve izraženija? Dok jedni i vizuelno i akustično eksploatišu svaki minut proveden u “boksu”, isplaćuju svaki dinar dat za kartu, drugi pak, posmatraju koncert preko četvoro ili peto-inčnog displeja svog mobilnog aparata, ili koriste koncert kao priliku, da popričaju sa prijateljima ili kim već. Homogenost publike, koja se može primetiti na koncertima 60-ih, 70-ih, pa i 80-ih godina XX veka, ogleda se u tome da nije bilo presudno da li ste ispred bine, ili dvadeset metara udaljeni. Bitna je bila muzika, odnosno energija koju su muzičari oslobađali sa scene. I svi su bili kao jedno, bez nekih predodređenih podela, po bilo kom pitanju.

U jednom dvosmernom procesu, energija sa bine se prenosila među ljude i nazad, osećala se emocija, odnosno prisnost između umetnika na sceni i publike. Na kraju krajeva, jedni ne mogu da postoje bez ovih drugih, i obratno, zar ne? Ali kako objasniti da, uprkos postojanju interneta, mi, današnja publika, nismo u stanju da naučimo ni 20% tekstova pesama, koje su izvedene u nedelju veče? Da nam je snimanje koncerta bitnije od gledanja koncerta? Da na koncertu pričamo sa prijateljima, umesto da zajedno pevamo? Da ga se sećamo po klipovima loše rezolucije i još goreg zvuka, a ne po dobrom provodu? Postavlja se pitanje, zašto mi uopšte i idemo na koncerte?

Koliko su “brendiranje” umetnika i katatoničnost publike osiromašili koncertni doživljaj, ostaje nam da vidimo u godinama koje slede. Određene stare vrednosti, naravno, nikada više neće zaživeti, jer pripadaju nekoj drugoj epohi i nekim drugim ljudima. U javnosti se dosta polemisalo i o eventualnim restriktivnijim merama kada je unos aparata za snimanje u pitanju, ali te mere ipak, ne služe pravoj svrsi. Nije poenta zabraniti ljudima da unose kamere i telefone, već ih zainteresovati da ne prezaju za njima svakih minut, dva. Impulsom sa bine, jasnom umetničkom porukom, ili na bilo koji drugi način, zaista nije bitno.

Nada postoji, definitivno. I nije ona skoncentrisana samo u onom malom broju ljudi u “fan-pitu”, nego je prisutna u svima nama, ali potisnuta mogućnostima modernih tehnologija i evidentnom robovanju navikama koje one donose sa sobom. Ukoliko svi na vreme shvatimo, i mi u publici kao i oni na bini, da je interakcija među nama, sama esencija koncerta, onda će i šteta – koju svaki “propušten” koncert do tada, potencijalno sa sobom nosi, biti drastično manja!

 

Povezane Vesti:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.