Planeta

Da li je naseljavanje Marsa zaista izvodljivo?

“Izazov je epski, ali i istorijski,” kaže bivši astronaut Baz Oldrin. “Mi smo na putu da naselimo Crvenu Planetu.”

Mars - NASA/Pat Rawlings/SAIC

Zašto baš Mars?

Ideja o putovanju na Mars živi u vidu naučne fantastike više od jednog veka, a još od najranijeg upozavanja svemirskog prostora planovi čoveka usmereni su na pitanje na koji način to i ostvariti. I tako, već decenijama, prava snaga koja je usmerena na taj san, smatrala se izgubljenom. Godine 1989-te plan je malo napredovao, međutim od misije se odustalo kada su njeni troškovi procenjeni na više od 500 milijardi dolara. 2010-te, Obamina administracija je pozvala NASA-u da podese “dalekosežne prekretnice istraživanja”, uključujući i slanje astronauta na Mars do sredine 2030-ih. Međutim, NASA i dalje nema budžet za misiju sa ljudskom posadom, a kamoli tehnologiju uz pomoć koje bi ljudi bezbedno sleteli na Crvenu Planetu, a potom bili bezbedno vraćeni. Ipak, nekoliko komercijalnih svemirskih kompanija radi na ostvarivanju ovoga plana, čime bi slanje ljudi na Mars bilo moguće za oko deset godina. Bivši astronaut Baz Oldrin smatra da je to sasvim izvodljivo. “Izazov je epski , ali i istorijski “, kaže on .“Mi smo na putu da naselimo Crvenu Planetu.”

Šta zahteva ovakva misija?

Slanje ljudi na Mars zahteva pronalaženje novih rešenja u realizaciju nekih krutih izazova. Na najbližim tačakama svojih orbita, Zemlja i Mars su međusobno udaljeni 34 miliona milja, na osnovu čega astroinženjeri smatraju da bi put do Marsa sa ljudskom posadom trajao do 10 meseci. To je previše vremena da astronauti provedu u međuplanetarnom prostoru, gde im je potrebna znatno veća zaštita od raka, imajuću u vidu nivo radijacije. Takođe, putovanje na Mars zahteva ogromne količine opreme, hrane i goriva. Neki od naučnika sugerišu da bi bilo bolje poslati zalihe odvojeno od astonauta, čime bi astronauti putovali u dosta lakšim, a time i bržim brodovima. Ali, čak i ako bi misija bila uspešna u smislu bezbednog dolaska na Crvenu Planetu, dolazimo do drugog velikog problema,  a to je bezbedno sletanje. Atmosferski pritisak na Marsu je za 1 procenat niži u odnosu na Zemlju, što otežava usporavanje  broda, koji se prema površini kreće po procenjenoj brzini od 13.000 milja na sat. Bezpilotni roveri su ublažili svoje spuštanje uz pomoć toplotnih štitova, padobrana i raketa, ali trenutna tehnologija nije dovoljna za sletanje veće letilice sa ljudskom posadom, čak i ako bi se zalihe poslale odvojeno. “Govorimo o sletanju možda samo dvospratnog objekta, a zatim bismo poslali još jedan isti takav sa gorivom i potrebnom zalihama”, rekao je bivši NASA tehnolog Bobi Braun. “To je fantastičan izazov.”

Koliko su planovi napredovali?

NASA timovi rade na ovakvim eksperimentalnim projektima sa ciljem mogućnosti njihovog ostvarenja u narednih 25 godina. Međutim, neki u privatnom sektoru ne žele toliko da čekaju. Multimilioner Denis Tito je izložio plan od 128 miliona dolara, kojim bi se poslalo 50-ak bračnih parova na Mars na 501 dan, nakon čega bi se iskoristila gravitacija planete, da kao praćka vrati letilicu na Zemlju. Ambicioznije, holandska neprofitna organizacija “Mars Jedan” želi da započne kolonizaciju Marsa  u roku od jedne decenije, a već je prikupljeno više od 78.000 aplikacija od civila koji su spremni da se u jednom smeru otisnu na Mars. Grupa planira da izaberete šest timova sa neophodnim karakretistikama: inteligencija, snalažljivost, hrabrost, odlučnost, veština, kao i psihička stabilnost. Zatim bi kandidati prošli kroz sedmogodišnju obuku i testiranja, uključujući i provođenje vremena u lažnim kolonijama Marsa.

Da li bi život na Marsu bio opasan?

Naučnici pokazuju ozbiljnu zabrinutost kada se radi o zdravstvenim rizicima zbog dugotrajne izloženosti radijaciji, smanjene gravitacije, dužine trajanja dana i vanzemaljskih atmosferskih uslova. Poznato je da kod astronauta dolazi do degradacija kostiju, gubitka mišića, oticanja optičkih nerava usled predugog provođenja vremena u nultoj gravitaciji. Ruski sponzorisani eksperiment pod nazivom “Mars 500” , u kojem je 6 muškaraca provelo 500 dana u veštačkim uslovima, oponašajući uslove na Marsu, pokazao je da putnici trpe ozbiljne poremećaje u spavanju, pojavi letargije i depresije. Naučnici takođe brinu o prašini koja pokriva površinu Marsa, obzirom da sadrži veoma hlorovane soli, koje mogu izazvati respiratorne probleme i oštećenja štitne žlezde. A tu je i mogućnost, međutim mala, da  Mars gaji potencijalno virulentne mikrobe.

Kakav bi bio život na Marsu?

Kolonistima Marsa bi bila neophodna dovoljno velika baza koja bi sadržala udoban, dugotrajan smeštaj, kao i širok spektar sistema za održavanje života i potrošnog materijala. Oni bi morali izgraditi svoje hermetičko stanište u fazama, slično kao što je izgrađenja Međunarodna Svemirska Stanica. Svakako, dugoročno snabdevanje hranom bi bilo od presudnog značaja. Jedna kompanija već radi na 3D štampačima koji bi kombinovali različite praškove i koncentrate radi stvaranja veštačke hrane, koja bi bila verodostojna replika stvarnih ukusa, mirise i tekstura. Na kraju bi kolonisti mogli gajiti hranu u staklenicima pod pritiskom, koristeći genetski modifikovane useve, kako bi se nadoknadila potrebna sunčeva svetlost i zaštita od radijacije planete. Volonteri ovih komercijalnih misija kažu da bi lako napravili kompromis kada je u pitanjuu sam kvalitet života. “Imao sam duboku potrebu da istražujem svemir još od kada sam bio klinac”, rekao je Piter Grejvs ,samozaposleni tehnolog.

Polisa osiguranja za opstanak

“Vrste koje naseljavaju jednu planetu ne preživljavaju”, kaže bivši astronaut Džon Grunsfeld. On je samo jedan od mnogobrojih istraživača, astronauta i firmi za istraživanje prostora, koji uspostavljanje ispostave na Crvenoj Planeti vide ne samo kao naučni izazov, nego i suštinski potez za opstanak čovečanstva. Kosmolog Stiven Hoking takođe podržava ovo razmišljanje. “Ljudska rasa ne bi trebalo da ima sva svoje jaja u jednoj korpi, ili na jednoj planeti”, kaže on. Ukoliko širenje nuklearnog naoružanja, iskorišćavanje resursa, sve veći broj stanovnika, klimatske promene, ili poseta neprijateljski raspoloženih  vanzemaljaca prete čovečanstvu na Zemlji, kolonije na Marsu mogle bi posližiti kao čamac za spasavanje i održanje vrste. “Verujem da ćemo na kraju uspostaviti samoodržive kolonije na Marsu, kao i drugim telima u Sunčevom sistemu”, kaže Hoking . Međutim, on smatra da se to neće desiti u narednih 100 godina.


Izvor: The Week

 

Povezane Vesti:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.