Film | Muzika

Clandestino – U potrazi za Manu Čaom

Iako Manu Čao (Manu Chao) nije preterano poznato ime u Velikoj Britaniji, u većem delu Latinske Amerike i Evrope on predstavlja figuru koja stoji rame uz rame sa Bob Marlijem (Bob Marley), simbol nade za marginalizovane slojeve. On je nešto kao neuhvatljiva figura, lutajući umetnik koji godinama nije imao svoje stalno mesto, mobilni telefon ili sat, uvek u pokretu, zavisnik od putovanja. U pesmi Clandestino, koja nosi naziv kao i sam album iz 1998., Manu peva “beg je moja sudbina…izgubljen u velikom Vavilonu.” Pesma nije samo autobiogfarska, već nam takođe govori i o licemerju zapadnih zemalja, koje pokušavaju proterati imigrante, dok u isto vreme profitiraju od njihovog ilegalnog statusa, isplaćujući im užasno niske zarade.

Clandestino: In Search of Manu Chao

Album Clandestino izgleda da nas vraća unazad, u vreme kada je pesma nešto značila, kada su ljudi mislili da muzikom mogu promeniti svet, ali i u sadašnjast, u vidu novog popa. Ovaj spoj zapravo zvuči savršeno, radikalno pop remek delo koje je neodoljivo ujedinilo evropsku i južnoameričku perspektivu.

Čaov prethodni bend Mano Negra (Crna Ruka) bio je najveći bend u istoriji francuskog roka, sa legijom sledbenika u Evropi i Južnoj Americi, gde i dan danas imaju mitski status. Međutim, bend se raspao, i to pre objavljivanja njihovog najprodavanijeg albuma Casa Babylon. Tri godine, između 1992 i 1995, Čao je tonuo u suicidalnu depresiju. Nestao je u akciji, postao nomad koji je obilazio barove Ria i Tihuane, eksperimentišući sa meskalinom u Meksiko Sitiju, zabavljajući decu pobunjenika u Čiapasu, a zatim se polako vraćajući relativno zdravom razumu, nakon bajkerske vožnje od Pariza do Galicije, zajedno sa svojim ocem, piscem Ramonom Čaom. Ceo ovaj period bio je prožet teškim trenucima depresije, bez mogućnosti da se smiri na jednom mestu, konstantno pišući pesme. Kao što sam Manu kaže, “Clandestino je bio rezultat tog vremena – Nisam ni znao da ustvari pravim album. To je bila čista terapija . “

Manu je smatrao da će mu to najverovatnije biti i poslednji album, dok su najveći muzički stručnjaci  mislili da će imati slab komercijalni uspeh. Putanja albuma je bila zaista neobična – samo nakon godinu dana album je dospeo na listu top 10 u Francuskoj, gde se zadržao naredne četiri godine.

Nakon ovako postigutog  uspeha, uradio je jednu stvar koju je obećao da će učiniti ukoliko se ponovo “lati mikrofona”, a to je da će koristiti svoju slavu da promoviše ideje u koje veruje. Širom Južne Amerike je javno govorio protiv privatizacije vode u Boliviji, podržavao narodne radio stanice u Argentini i postao jedan od najistaknutijih protivnika globalizma, iako prema njegovim rečima “Ne postoji ništa toliko korumpirano kao što je biti lider.”

Manu Chao

“Kada sam počeo da pišem knjigu o Manuu, to je bila prilika da objavim neke od njegovih političkih uverenja, čiji se utisak oseti više nego kod bilo kojeg drugog konvencijalnog rok muzičara. Na kraju, knjiga je završila kao dve knjige u jednoj – prva koja se bavi njegovom prošlošću, kroz fascinantne 80-te u Parizu, koje su praćene eksplozivnim uspehom, ludačkim turama benda brodom i vozom, zatim nervnim slomom i izgubljenim godinama.”

“Drugi deo knjige je svojevrsno putešestvije, kada sam i ja bio pozvan u poslednjem trenutku, u Buenos Aires u psihijatrijsku bolnicu, gde je Manu snimao sa nekim zatvorenicima. Zatim je usledio Meksiko, gde su svirke otkazane zbog sukoba bandi, a nakon toga idemo u Mardrid gde smo se družili sa aktivistima prostitucije. Zapravo, jedna od najboljih Manuovih pesama “Me Llaman Calle” govori o tome kako ove devojke prodaj svoje telo, ali ne i srce. Sećam se i da smo jednom prilikom otišli u Saharu, na filmski festival u jedan izbeglički kamp u Tinduf (gde sam završio svirajući bongo sa Havijer Bardemom)”, kaže Peter Culshaw, autor knjige.

Veliko interesovanja zapravo dolazi iz želje da shvatimo Manuove kontadiktornosti: stidljivi momak, veliki antiglobalista koji je ujedno i globalna zvezda, milionerski “back-packer”, neko ko makar želi sačuvati svoj integritet. Neko ko je odbio milion dolara kako bi reklamirao jednu banku, za razliku od njegovih bivših heroja Igija Popa i Džonija Rotena. Neko ko odbija sponzorstva za svoje svirke. I dok ga jedni nazivaju “post evropskom varalicom”, drugi ga opet vide kao “poslednjeg slobodnog čoveka”. On je, uprkos svim kontradikcijama, pozitivna sila u svetu .


Izvor: The Arts Desk, by Peter Culshaw

 

Povezane Vesti:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.