Naš ugao

Da li se sećaš kako bilo nam je pre, posle svega šta sad ostalo je, moj Beograde?

Okej, za početak da naglasim da uskoro punim 34. godine života, i da živim u Beogradu, gradu u kojem sam i rođen. Poput matičnog broja građana, koji nam otkriva mnogo toga o nekoj osobi, i sama godina rođenja je dovoljan podatak, makar u Srbiji, za druge zemlje ne garantujem, da dosta toga shvatite i dokučite o nekoj osobi. Ljudi koji su rođene te, neki bi rekli prosperitetne, 1982. godine na ovim prostorima, po mom dubokom uverenju, predstavljaju generaciju koja je mogla najviše da profitira od malo pre pomenutog prosperiteta, a došla je do toga da, paradoksalno, postane najveća žrtva onoga što je taj prosperitet zamenilo. Bili smo previše mladi da shvatimo uzroke raspada države, ratove i visoku međunarodnu diplomatiju, ali dovoljno stari da nemoćno posmatramo kako nam svi ovi činioci oduzimaju i poslednje trunke prava na normalan i srećan život u budućnosti. Bili smo previše mladi da bismo mogli da pamtimo neki dobar i kvalitetan život osamdesetih, dostojan građana, a opet, na našu žalost, dovoljno odrasli da se upoznamo i osetimo svu bedu i strahotu koja jedno društvo može da pogodi, tokom devedesetih pa sve do danas. Zato zastanite na trenutak pred osobom koja je svet prvi put ugledala sada davne 1982. godine, jer ta osoba nosi tragičan žig vremena u kojem je odrastala.

I dok je većina uređenih gradova u Evropi, tokom poslednje decenije 20. veka, proživljavala svoje najbolje godine, Beograd je, oronuo u svom sivilu i sivilu ljudi koje je muka u njega naterala, u svakom pogledu bio grad i prestonica krajnosti. Pre raspada stare države, često spominjan u raznim vodičima, kao mesto koje obavezno morate da posetite u ovom delu Evrope, Beograd je za ne tako dugo vreme evoluirao u suštu suprotnost onoga što je nekada predstavljao. Postao je pogodno tlo za rađanje kiča i šunda, gaženje građanskih sloboda, ali i za sahranjivanje kulturne svesti jednog društva, sa ciljem da se tim činom, na duže staze, zavede grobna tišina, i pokopa svest o individualizmu među građanima, a sve u interesu malog broja oligarha, koji zatupljenom masom znatno lakše mogu da manipulišu. Ukratko, moj grad je izgubio sve atribute i prerogative urbanog Beograda koje je u mnogo jačoj konkurenciji gradova bivše SFRJ, tako ljubomorno čuvao i negovao. Tada nastupaju čuvene „devedesete“ godine.

Beograd Devedesetih

Devedesete godine su, po mnogima, trasirale put za propast, kako srpske ekonomije tako i srpskog društva u kulturološkom smislu. Tokom tih godina, na ulicama Beograda su provejavali i međusobno se obračunavali likovi iz, još uvek popularnog dokumentarnog filma Vidimo se u Čitulji, rađala se estrada, kakvu je danas poznajemo, a njeni protagonisti i simboli, postali popularniji i medijski zastupljeniji od intelektualaca i građanski, ali pre svega kritički opredeljenih javnih ličnosti. Polako se rađa i sportska mafija, koja će, koristeći se istim metodama kao i gore pomenuti oligarsi, dati svoj doprinos u ubistvu samoga sporta, dovodeći ga neizbežno na grane na kojima je danas. Opet, iz ličnih interesa. U Beogradu tih godina, na ulicama je sivilo, među građanima podeljenost i neizvesnost, a na medijima indoktrinacija Boljim Životom u kojem glume neki Srećni Ljudi. Neki bi pomislili, da li govorimo o devedesetim ili o tekućim godinama. I bili bi u pravu, donekle.

I pored svega navedenog, Beograd još uvek nije bio mrtav. Uprkos svim tumorima koji su ga zadesili iznutra, moj grad je, možda i poslednji put, osnažio svoj imuni sistem, i podsetio na slavne dane svoje bliske rošlosti, kada je sa lakoćom odbijao I odbacivao bilo kakve kulturološke infekcije i parazite. Istih godina kada je bolest iz prethodnog pasusa počela da se širi gradom i zemljom, javljali su se i prvi znaci antitela, koji su balans snaga, makar na kratko, vratili u prividnu ravnotežu. Sad dolazimo do teze o krajnostima. U Beogradu u kojem ste sve češće mogli da čujete hitove ZAM produkcije (za mlađe čitaoce, Zabava Milona, tzv. ZAM je preteča današnjeg Grand šunda), dolazi do rađanja poslednje alternativne oaze, kapaciteta da okupi veliki broj ljudi, uglavnom studenata i omladine. U vremenu u kojem nije bilo interneta, YouTube servisa i društvenih mreža, ove činjenice posebno dobijaju na značaju. Nasuprot estradi, formirala se jasno profilisana alternativna scena, podržana od građanstva, makar njegovog slobodnomislećeg dela. Beograd je tada dobio jedne Darkvude, Kanda, Kodžu i Nebojšu, Decu Loših Muzičara, Eyesburn, Gobline, Block Out, potpomognute starim snagama poput Partibrejkersa, Bajage i ostalih. Tokom tih godina, često ste mogli da zabodete neku dobru dž svirku na otvorenom u Beogradu, i one su uvek predstavljale (osim za vreme NATO agresije), trn u oku svima onima sa druge strane kulture. Zapada u oko i činjenica, da smo tokom devedestih godina, u beogradskim bioskopima mogli da gledamo i domaće filmove među kojima su, uprkos besparici, prikazivani neki od najboljih naslova u istoriji naše kinematografije, poput filma Bure Baruta, Rane, ili Lepa Sela Lepo Gore, kao i mnogih drugih, naravno. Istorija nas uči da je u mnogim situacijama stepen propasti ekonomije ili države, obrnuto srazmeran usponu kulture. U slučaju Beograda, to baš i nije tako. Propast države je dovela do trajnih podela među narodom, te su, shodno tome, te podele bile vidljive i u Beogradu, kako u političkom, sportskom, nacionalnom, istorijskom, tako i u kulturološkom smislu. Sa nekadašnjih koncerata, na kojima smo neretko i šetnje protiv vlasti započinjali, preselili smo se u virtuelan prostor, na internet, ostavljajući nekim Cecama, Karleušama i Joksimovićima, da na našim trgovima i platoima, gaze i ono malo uspomena na poslednji trzaj koji se u Beogradu osetio pre nekih 25 godina, i da na njima promovišu sve ono što je u suprotnosti sa esencijom i kulturom ovoga grada.

Beograd je svet

Naravno, srozavanje kulture, nije se osetilo samo u muzici i filmu. Sredinom devedesetih godina, medijsko stanje u Beogradu i Srbiji je, kao uostalom i danas, pogodovalo i služilo krupnom interesu malog broja ljudi, dovodeći informisanje i celu profesiju do besmisla. Ipak, za razliku od tekućih dana, kada inertno i olako prihvatamo sve što nam se servira, flegmatično vareći informacije jednu za drugom, tada smo, čini se, još uvek znali da pravimo jasnu distinkciju između onog što je dobro za naš mentalno zdravlje, od onog što to definitivno nije. Pojava nezavisnih dnevnih novina, nedeljnika i mesečnika, građanskih proglasa koji su deljeni na ulici kao što se danas dele lifleti i flajeri za ubrzane kurseve jezika i naočare za sunce, jedan su od dokaza da je trzaj svesti o kojoj sam govorio, zaista bio prisutan među građanima. Makar među urbanom i obrazovanom populacijom. Neslaganje sa otvorenom propagandom režimskih medija, beograđani devedesetih godina su izražavali kroz količinu polupanih jaja o fasade zgrada, danas kroz broj komentara na nekom njuz portalu.

Kada me je, jednom, jedan stranac pitao koja je prava, najveća znamenitost Beograda, za trenutak sam se zamislio. Šta je to što najbolje reprezentuje Beograd, a da je sadržano u jednom spomeniku, simbolu ili građevini? Svi poznati i veliki gradovi imaju svoje: Pariz Ajfelov toranj, London Big Bena, Barselona Sagrada Familia baziliku, Rim Koloseum, Berlin svoj zid, Njujork Statuu Slobode, Sidnej zgradu opere, Moskva Crveni Trg sa hramom Vasilija Blaženog itd. Šta je najveći simbol Beograda? Koliko je realno da grad koji je toliko puta rušen u jednom veku, uopšte poseduje autentičnu znamenitost, koja sa legitimnošću može da predstavlja generacije i generacije beograđana, toliko različite i podeljene među sobom. Grad i njegove znamenitosti i institucije, žive i opstaju pre svega od kulture, ali ona je u komatoznom stanju, sve nemoćnija da izdrži pritisak kičeraja koji polako, ali sigurno, ulazi u sve pore društva. Kultura se, buntom, iz institucija preselila na beogradske ulice, redefinišući sam pojam ulice, dajući joj jednu potpuno novu dimenziju. Ulice su postale mesto našeg okupljanja, mesto našeg informisanja, mesto naše povezanosti, mesto za ispoljavanje revolta, mesto naše istorije. Postale su istinska znamenitost Beograda, zasenivši, po mom skromnom mišljenju i Kalemegdan, spomenik Knezu Mihailu, hram Svetog Save ili zgradu Narodne Skupštine. To je bio i moj odgovor – beogradske ulice, bez sumnje!

Beograd

Međutim, plamen slobodne misli koji smo zapalili tokom devedesetih godina, vro brzo se ugasio. Ulica, mesto građanske svesti tih vremena, ustuknula je pred pojavom novih tehnologija i komunikacija koje nam je donela ekspanzija internet ere. Zamoreni, ostareli, a najpre razočarani, postali smo nemarni i neodgovorni, ne samo prema stvarima i tekovinama za koje smo se do nedavno borili, nego i prema stubovima kulturne istorije ovoga grada. Zadovoljavajući se brojem lajkova i pratilaca na Fejsbuku ili Tviteru, postali smo amorfna, nezainteresovana masa, previše lenja da se bavi temama koje su za generacije pre nje bile suštinske. Tako smo dozvolili da nam ugase Narodni Muzej, koji ne radi više od čitave jedne decenije, Muzej Savremenih Umetnosti, koji je zatvoren deceniju, pa usudio bih se da kažem i kultni alternativni noćni klub Akademiju, mesto po kojem je urbani Beograd bio poznat među strancima tokom osamdesetih godina. Setimo se, konačno, koliko je Beograd imao bioskopa, a koliko ih ima danas. A ne tako davno, svoj glas smo dizali kada su gasili radio stanice i gradske televizije.

I dok se moj, vaš, naš grad raspada, u kulturnom i bukvalnom smislu, pravi je trenutak za još jedan presek stanja, koji bi jasno mogao da nam ukaže na tačke budućeg okupljanja, i buduće zajedničke borbe za vraćanje Beograda Beograđanima. Svetli primeri i danas postoje: dok vi ovo čitate, grupa građana na Miljakovcu se bori da sačuva svoj prirodni izvor vode (jedan od dva u Beogradu), drugi, okupljeni oko inicijative Ne(davi)mo Beograd, se bori protiv esencije i suštine kičeraja o kojoj sve vreme govorim, a koja na velika vrata, prisilno želi da promeni sam duh našeg grada, treći “osvajaju” bioskope, potvrđujući da dobar provod nije u monotonom ambijentu tržnog centra, četvrti poručuju “okrečite Beograd”, itd. Nade u određenom obliku, dakle ima. Ovaj grad zaslužuje da ovakve inicijative postanu sastavni i normalni deo njegovog funkcionisanja, a ne presedani koje će inicirati određene grupacije. Ne smemo pristati da nam bilo ko menja duh, vajb grada. Građanska svest nam nalaže da čuvamo simbole Beograda, i da se prema njima odnosimo sa poštovanjem. Jer, plašim se, ako se nešto ne promeni, dugoročno gledano, ti simboli će intenzivno bledeti, dok jednog dana i konačno ne izblede, a mi beograđani postepeno evoluirati, dok na samom kraju ne poprimimo oblik ravnodušnog, nezainteresovanog, flegmatičnog i izmanipulisanog idiota 21. veka.

Dejan Jovanović, Beograd, maj 2016. godine

Povezane Vesti:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.