Film | Muzika

10 najboljih crno-belih filmova 90-ih

90-e su obeležile deceniju novca, mega potrošnje i specijalnih efekata, ali takođe i vreme za drugačije pristupe nasuprot ovoj paradigmi. Neki filmski autori, kao ovi sa liste, predstavljali su izuzetke od pravila. Tragali su za utočištem u dosta tradicionalnijem načinu snimanja filma, ponekad iz razloga iskrenog poštovanja prema klasičnom crno belom filmu, a ponekad iz razloga malih budžeta. U svakom slučaju, isticali su se zahvaljujući svome stilu i načinu pripovedanja, kao i jednostavnošću i ultimativnom hrabrošću.

1. The Institute Benjamenta (Stephen Quay & Timothy Quay, 1995)

The Institute Benjamenta

Ovaj film se može opisati kao kafkijanska bajka sa nadrealnim smislom za humor. Jakob fon Gunten (Mark Rylance), aspirativni batler, se, zajedno sa još par studenata, upisuje u institut kako bi naučio “božansku dužnost sluge”. Definisani rituali osnivača škole, gospodina Bendžamenta (Gottfried John), i njegove sestre, Lise (Alice Krige), nam donose čvrsto uverenje da nijedan od likova ništa neće postići u životu i da će ceo život provesti kao istinski potčinjena strana.

Vizuelni efekti, na koje se priča oslanja, su poetični i nose sličnost sa ekspresionizmom. Iako priča može delovati slabašno, kinematografija je izuzetno moćna kada je u pitanju simbolički i metaforički smisao. Misterija koja dolazi kroz crno-belu formu nadodaje tenziju i drži gledaoca zaintrigiranim, iako se može reći da je film više namenjen onima sa umetničkim sklonostima.

2.The Girl on the Bridge (Patrice Leconte, 1999)

The Girl on the Bridge

U ovom slučaju crno-bela forma teži da naglasi lepotu mesta kao što su: Pariz, Atina, Istanbul i Monako, nalikujući kolažu filmskih setova poznatih reditelja kao što su Godar, Trufat i Felini. Takođe, nije slučajnost ni to što film ima, tada novi, talas romatičnog osećaja: snimanje u crno-beloj tehnici je bio savršen način da se iznese priča Adele (Vanessa Paradis), mlade žene na ivici samoubistva. Ona upoznaje Gabora (Daniel Auteuil), filozofskog čoveka čiji način pristupa spašava njen život. Gabor uspeva da je ubedi da mu se pridruži u njegovom poslu koji podrazumeva bacanje noževa. Zajedno, oni osvajaju evopska kazina i kabaree. Kontinuirani fantastični snimci i kadrovi svakako upotpunjuju sjaj pripovedanja, a to je ovde i više nego očigledno.

3. Pi (Darren Aronofsky, 1998)

Pi

U svom debitantskom rediteljskom delu, Aronofski je napisao i predstavio priču Maksimilijana Koena (Sean Gullette) koji veruje da se matematika može naći svuda oko nas, s obzirom da je ultimativni jezik univerzuma. Maks, koji živi sam i bez ikakvih socijalnim veština, provodi dane zaključan u potpuno opremljenoj sobi, programirajući i tražeći obrasce u svemu što ga okružuje. Veruje da može da pronađe ključ za pitanje Boga, vremenske prognoze, budućnosti, bejzbol rezultata i, naravno, berze. Zaplet se vrti oko njegove genijalnosti, a samim tim i oko njegovog ludila. Korišćenje crno-bele tehnike je možda bilo uzrokovano finansijskim razlozima imajući u vidu da je je ovo njegov prvi igrani film. Međutim, upravo taj visoki kontrast je predstavljao veliku pomoć u stvaranju atmosfere filma.

4. A Midwinter’s Tale (Kenneth Branagh, 1995)

A Midwinter’s Tale

Dobro je poznato da Kenet Brana razume i voli Šekspira mnogo više od ostalih aktuelnih reditelja, što se najbolje ogleda u ovom filmu. Sjajna komedija sa dobrom predstavom melodrame. Posle neuspeha sa ekranizacijom knjige Frankenštajn (1994) neko bi možda preispitao njegovu rediteljsku sposobnosti, ali pronašao je čvrst oslonac u niskobudžetnom oslikavanju Engleske, i to u šekspirovskom stilu. Ovo filmsko ostvarenje predstavlja stilsko dostignuće u svakom pogledu zahvaljujući kontrastnim slikama i senkama.

5. Clerks (Kevin Smith, 1994)

Clerks

Uslovnjen veoma malim budžetom za svoj debitantski film, Kevin Smit se okrenuo crno-beloj tehnici – kamere su bile mnogo jeftinije u odnosu na one u boji, a sam film nije imao nikakvu umetničku svrhu. Takođe, zbog budžetskog ograničenja, ovaj 16-omilimetarski film sa prirodnim osvetljenjem je baziran na smimanju radnje u Nju Džersiju u kojoj je Smit radio. Kao rezultat je nastao kultni film za čitavu jednu generaciju koja je mrzela svoj posao, a nije znala šta drugo da uradi sa svojim životom.

Radnja filma prati jedan radi dan heroja Dantea Hiksa (Brian O’Halloran), prodavca u samoposluzi, i Rendala (Jeff Anderson), njegovog prijatelja koji radi u video klubu do njega. Smit, koji igra sporednu ulogu dilera, Ćutljivog Boba (Silent Bob), je snimio čitav film u prodavnici ili oko nje, ali je uspeo da ga održi svežim u smislu samih “set up-ova”, pokazujući veliki izum u manjim aspektima.

6. Man Bites Dog (Rémy Belvaux & André Bonzel & Benoît Poelvoorde, 1992)

Man Bites Dog

Iako naslov ovog satiričnog filma iz 1992. predstavlja himnu za senzacionalizam u novinarstvu, njegov cilj jeste samo snimanje filma. Film je, u izvesnoj meri, predvideo trenutnu eru rijaliti tv-a u kojoj kamera pretvara ljude u površne glumce, povećavajući entuzijazam gledaocima.

Bolestan do srži, jednima užasan a drugima smešan, film obiluje interesantnim komentarima kada je reč o moralu, kako ljudi ispred kamera, tako i onih koji se nalaze iza njih. Teško je skrenuti pogled sa ovog filma dok gledamo tri belgijska reditelja koji igraju glavne uloge. Film počinje sa željom filmske ekipe da dokumentuje jedan dan u životu serijskog ubice koji ubija ljude nasumice i pljačka ih.

7. Ed Wood (Tim Burton, 1994)

Ed Wood

Bartonovo korišćenje crno-bele tehnike ne predstavlja nikakvo iznenađenje s obzirom da je nedostatak boje jedna od najprimetnijih karakteristika u njegovim filmovima. Ali u ovom filmu leži dokaz njegovog ukusa i zahvalnosti za klasičan način rada. Iako je Ed Vud bio proglašen za najgoreg reditelja svih vremena bio je poseban lik, istinski autsajder opsednut svojim radom (obožavao je svaku scenu u svakom filmu koji je snimio). Ovo je samo po sebi bilo dovoljno da zainteresuje Bartona, kao i Džonija Depa kroz živopisnu ulogu Vuda. Iako bi neki mogli pomisliti drugačije, film ne ismeva reditelja, već slavi, kako njega, tako i tajanstvenu kinematografiju 50-ih.

Nakon prvobitnog neslaganja sa kućom Kolumbija, zbog Bartonovog insistiranja na crno-beloj tehnici, dogovor je postignut sa Diznijem. Reditelj je ovom prilikom nadmašio sebe u pogledu setova, kostimografije i šminke, stvorivši film visoke produkcije koji, po nekim mišljenjima, nije biografski najprecizniji, ali je svakako uspeo da postigne svoj cilj, a to je da uhvati karatker i duh reditelja.

8. In the Soup (Alexandre Rockwell, 1992)

In the Soup

Radnja ove čudne komedije filma o filmu se vrti oko Aldolfa Rola kojeg igra Stiv Bušemi (Steve Buscemi), umetnika koji živi u usranom stanu u Njujorku i koji ima očajničku potrebu da proda svoj scenario kako ga ne bi izbacili iz stana. Tom prilikom upoznaje Džoa (Seymour Cassell) koji želi da mu pomogne, a ubrzo postaje iznenađen Džoovim načinom života i pribavljanja novca. On mu pomaže da se otarasi svoje introvertne ličnosti i postane znatno samopouzdaniji. Vremenom Aldolfo saznaje da filmovi ne moraju biti toliko kompleksni i umetnički koliko je on mislio.

9. La Haine (Mathieu Kassovitz,1995)

La Haine

Film koji je za ovog reditelja predstavljao odskočnu dasku i pravu senzaciju tog vremena. Danas, on predstavlja kultno delo zabrinutih adolescenata, najviše zahvaljujući pristupu pitanjima rase i nasilja. Film prati trojicu dvadesetogodišnjih mladića nakon izbijanja nereda i prati narednih 19 sati u njihovim životima. Sva trojica potiču iz imigrantskih porodica koje žive u multietničkom i siromašnom delu u predgrađu Pariza.

Vins (Vincent Cassel) je Jevrejin pun besa, istinski fan Trevisa iz filma Taksista (1976). Bokser Hubert (Hubert Kounde) je Afro-Francuz i najzreliji od sve trojice, a tu je i Said (Said Taghmaoui), Arapin koji predstavlja sredinu između Vinsa i Huberta.

Ovaj film u potpunosti ukida šarenu lepotu Pariza i drugih francuskih gradova i donosi nam estetski trijumf crno-bele kinematografije. Fokusira se na cementnim pejzažima tkz. “banlieues”, jeftinih stanbenih građevina u predrađima.

10. Sátántangó (Béla Tarr, 1994)

Sátántangó

Film koji kritičari smatraju remek delom mađarskog reditelja Bela Tara traje 435 crno-belih minuta i podeljen je na 12 epizoda, a sam fokus filma je usmeren na očajanje. Ovaj film svakako predstavlja pravi test filmske izdržljivosti. Naravno, film ovolikog trajanja se nikako ne može sažeti u pasus ili dva, ali svakako je sama priča sekundarna u odnosu na zvuk, sliku i emociju.

Neke od najprepoznatljivijih Tarovih karakteristika su esencijalne za ovaj film: dugački kadrovi, realističan pristup i prikaz ljudi, života i lokacija. Crno-bela tehnika ne čini ovaj film sofisticiranijim, već realističnijim i istinitijim.


Izvor: Taste of Cinema

Povezane Vesti:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.